15-VII-2017.

Скоро годишњи (нама први након 2013.) састанак расејаних. Ове године је неко предложио наш град, ја рекао Дебела мачка. Било је неке збрке око локације, пошто је Смиља баталила Кантину (превелико, кошта) и вратила се код Еве, три ћошка ближе граду. Мало је шизофрено, да седим у лепој кафани у улици где сам одрастао а да немам осећај да сам у старом крају.

Прекјуче ми паде на ум да данас по „обичају“ пада ћалету шест месеци (тј последња субота пре стварног датума). Ал то све спада у тзв. „обичаје“ којих се не држимо, нисмо држали ни на 6 ни на 40 дана, држаћемо тек кад буде цела година. Једини обичај ког се држим је да на ког је кућа, тај одређује шта је обичај. Ћале је носио браду пет година кад је бака умрла (мада је после тврдио да је само годину, ал' имамо фотке из 2004.) а није јој држао ниједан од тих помена; за кеву је носио годину а одржао сва три помена и пет година ме слао да турим читуљу у месне новине. Био је доследан баш колико и остали што по сећању поново измишљају традицију. Други разлог је што ово не би била сахрана, не бих био тако смућен и баш бих чуо шта свештеник поје - што је скоро 100% пропаганда про домо суа и свог имагинарног шефа. Број места где му пише „овде дође име покојника“ је испод границе грешке. Па сам рекао и теча Кићи и тетка Јањи још фебруара да нећу на шест месеци организовати ништа и да немам на шта да зовем било кога.

Ал они ипак дошли. Он је чак звао синоћ да каже да је извадио у Обреновцу ћалетов поседовни лист, што ће ми требати за оставинску (па да онда заједно прођемо кроз тај списак да можемо заједно да продамо оне комаде који нису довољно велики да се продају посебно), и да ће га донети данас. Јел' може да остави комшијама? Или само да остави у сандуче у старој кући? Ма добро, ал' ја сам домаћин нечега скоро цео дан; ми ћемо отићи ујутро на гробље а после ме нема. Ал' дођи ако ти се долази, гробље је јавно место.

Те смо ујутро отишли на гробље, ставили цвеће (букет нечег вештачког иначе би одмах увело по овој жези, са дугом дршком, замотано у целофан, са још неким зеленишем около, и свећу у оној пластичној чаши са лименим поклопцем). Онда отишли у пазар па пешке до Дебеле мачке. Наравно, најкраћи пут је баш поред старе куће, где затекнемо теча Кићу како покушава да угура шест листова папира у сандуче.

Па је она отишла да седи са њим, тетка Јањом и њеном ћерком, пред кафић 50м иза пруге, а ја са расејанима с ове стране. Ту су били Кунта, Шкрба, пЛазић, ајВар, Злотвор са женом и сином и, наравно, пЛазић. Да није дрвећа, могли смо махати једни другима.

Ручак је протекао како то већ иде, чантрало се, присећало ранијих догађаја, причали вицеви, уживали у добром чешком пиву, доброј клопи (осим парадајза, то нисам ни пробао; она јесте, кад нам се након сат ипо придружила, каже индустријско срање, наш је из бољег свемира). Злотворова госпоја је хтела после палачинке, на шта ће Смиља „какве палачинке, даћу ја вама палачинке“ и изнесе тањир штрудли (с маком и с вишњама). Фоткало се на брзину, још брже је нестајало са тањира.

Злотворов клинац се јако заинтересовао за карафиндл, што је текућа мистерија, откуд нам таква реч. Звучи и турски и швапски истовремено.

Пред крај се нешто било накалабурило, ударио неки ветар па онда и киша, те смо се преселили унутра.

Кући су нас одвезли Кунта и Шкрба, јер су морали да пробају вишњевачу. Добили су литру да понесу.

---

Спомиње се: 20-VIII-2014., Градивој Шкрбић (Шкрба), Дебела мачка, Драгојло Кунтић (Кунта), Ева, Кантина, карафиндл, пЛазић, расејани, тетка Јања, теча Кића, на енглеском