Деветнаестог су се најзад скупили рачуни. До јесенас су стизали уредно сви до око петнаестог, и рок за све је био отприлике исти. Сад су и то успели да разјебу, па за струју стиже кад је за остале већ касно. Те сам отишао да испоплаћам већину и уберем 2000 од Мицике, брзождера (в. Кућни) из суседног киоска. Она ми се пре пар недеља пожалила да је купила нови (плински) роштиљ а нема боцу; за нову боцу би платила онолико па сад гледа негде да набави неку стару. А и јака вајда од нове боце, празна је, а у замену одмах добијеш стару. Пријавим да бих имао боцу, јави се она поподне, распитала се, каже старе иду по 1500 до 2000. Понудим две за 3500, ту се мало збуни и узме једну за 2000. Однесем јој сутрадан преподне, ал' није имала пара, рано је а ћерка је управо убацила пазар у серекеш. Добро, кад наиђем. Што је чекало досад. Раја и Виолета су нешто изгустирали њене ћевапе, а чудио сам се и да их је и оволико држало. Миссим јебо ти ћевапе кад их налива биљним уљем и пече у металном плеку, не може то да ваља. Зато смо јуче обрнули роштиљ онако за себе, испало одлично. Ћевапи из Роде су огромни, нешто као некад румунски, па смо отприлике трећину поделили на по пола, да лакше маневришемо по решеци. Месо је солидно наливено саламуром, један од тих малих смо извадили мало раније, за узорак, преполовила га а оно капље вода из њега, облилато. Данас свака шуша покушава да прода воду по цени меса. Пустили смо их да се чваре мало дуже, да изађе та слана водурина. Остала је со, сви смо били жедни цео дан. Нису имали врат, па смо узели овећу плећку, исекла пола на шницле, исто одлично.
Углавном не радим ништа, мало киша мало јок. Јуче сам најзад отишао до старе куће и то комбијем, у њему је шворценигер, да покосим ону џунглу. Попино прасе порасло до јаја, негде до лакта. Однео комшији иза литру тутифрутија, обећао сам јесенас. Он ми коси иза куће. Истина, користи то као паркинг, и он и жена су таксисти, ал' ту има места за бар осам кола. Срео Сусјетку (в. Кућни) кад сам полазио кући. Мршава, не изгледа најбоље, ал' мрда.
Синоћ је Нина причала са Фрејс и и Реином, јавио сам се накратко. Кажу да се никако не мењам, ма реко незамењив сам, лош ми је курс, гледала колико би добила за мењажу, скоро ништа, те ето ту сам. Они долазе ускоро у Немачку, ћерка им је тамо (не баш у Рамштајну, ал' тако негде) са мужем и децом. Могли би одатле да скокну и овамо.
Навелико чачкам Бјо, опкољавам текст где се спомиње Она. Број линкова на њу је данас већ спао са 839 на 795... још месец два па може да се објави. Данас сам сконтао да ће доста фотки овако да нестане, мораћу да је темељније склоним из објављиве верзије, а да садашњу причувам. Хм, и да онда решим како да знам коју да фтпујем кад будем објављивао. Ето мени још посла.
Данас сам најзад покосио и овде. Лексин син испаде пристојан комшија, мада је задржао понеку лошу навику, нпр био је окачио тепих са терасе преко наше ограде да се суши. Бар нема штете. Цркла нам једна кока, ал' није до џукца (који сад има и неку јаркоцрвену јакницу), била је нешто килава. Били смо нашли једну угинулу поред кокошињца, ал' након десет пребројавања испало да није наша него од другог комшије. Е сад да ли је била на огради па цркла тако и пала на нашу страну (неће бити, никад се не попну тако високо) или је у питању ситна подвала, није битно, само да није наша.
Сад већ носе око девет јаја дневно, а и јаја од нових кока су сад већа. Трипут смо правили резанце, велико буре је скоро пуно.
Лена опет тражи посао. Јесте да на овом млати 150К$, ал' има некаквог не-програмера за шефа, који само гледа да она буде стално заузета а било би добро да ради прековремено. У ствари и ради, почне неколико сати пре него што они тамо дођу на посао, а онда још остаје увече на којекаквим састанцима. А то што још ни са чим није закаснила, то он не гледа, и на последњој смотри јој је дао оцену 5 од 9. Већ је разговарала на пар места... Овог пута ово неће бити објављено до даљњег.
Поваздан склањам своју госпоју одавде, како је гласио њен захтев, са 27. мајем је њених 839 линкова остало мање од 200. И 220+ фотки на којима се већ појављује је ископирано у фасциклу за касније, а на званичном месту су копије на којима је испикселизована величином 32. Постаје фантом овде, али баца сенку.
Двајшчетвртог смо нас двоје отишли да најзад продужимо личне карте и пасоше. Тј ја сам о року, а њена је истекла 2015. Док сам се ја још и зајебавао са додељеном ми службеницом (иста она из 2013.), лагано и умерено, она је са својом имала озбиљних речи, јер је ова буквално заузела борбени став лекара спремног да грди пацијента. Уместо да јој само каже „онда ћете морати да напишете изјаву“. У изјави је као разлог навела „немар“. Ова је могла баш и да јој се мало диви, како је уопште живела осам година без личњака.