Годишњи састанак расејаних, опет код М. у Мокрину, двајстрећег. Овог пута смо се посебно спремили - понео сам озвучење, испоставило се скроз непотребно јер се на музици није ни инсистирало, домаћин је негде у позадини пуштао нешто са свог Мека, каже има шест звучника, што је вероватно одличан звук кад седиш за њим, ал' се то уопште није чуло, скупили смо се да се испричамо. Понели смо, затим, и четири свеже убрана краставца, једну саксију боливијске љуте, и кило ракије од трешње. Био сам је синоћ грешком однео на спрат - већ смо имали једну флашу тутифрутија тамо - па је јутро дочекала обасјана сунцем и добро загрејана. Ракија треба да је на собној температури кад се пије, па... е, да, Јода дува климу кроз средњи преградак испод озвучења, у упутству пише да стане флаша вина да се тамо хлади, ал' не знам француски* па сам тамо хладио ракију.
Вожња је била лагана, баш опуштајућа, ваљда због оне лаванде. Кроз Кикинду сам прошао глат, јер сам се пре тога присетио куд смо оно деведесетих ишли до болнице, била нам поприлична муштерија, и гле баш код болнице и треба да скренем - то ми је у ствари једино скретање кроз Кикинду.
Пре нас су дошли скоро сви - Шкрба са госпођом, Кунта (соло, својим сивим саксом са троја врата, пих), Злотвор са госпођом, сином и ајВаром, а двадесетак минута после нас су стигли и Стинге и пЛазић. Злотвор је опет пекао она крилца, добро заљућена, али овог пута не на таландари него на роштиљу. Није се ништа крчкало у казанчету, него је Шкрба покупио 120 ћевапа из Фићока, што је брзождер на углу код болнице, њему два ћошка од куће а мени оријентир где треба да скренем у повратку.
(... 79 речи...)
Разговор се кретао цик цак и дијагонално, обично по један на сваком крају стола. О данашњим аутомобилима, о томе како нема шансе да се овде запати та музика на струју, нису ни почели са инфраструктуром за то, док М. рече да у Словенији већ сад не може да се купи ауто који није бар напола на струју. Но, убрзо је то прешло у пословне воде, тј у приче о корисницима, софтверској археологији. Сетили су се и словима, за који је пЛазић рекао да му обавезно опет дотурим, хоће да га преведе у нешто.
Нарочито је Стинге имао занимљиву пустоловину са неким бизнисменом, који је покушао да га прошверцује у Немачку без визе, давне деведездруге, што би и упалило - на граници постоји нека банка са излазима на обе стране, па је ладно прошао кроз њу, све онако ноншалантно, и да је газда прешао с колима за исто време, све би било супер, али су газду тркељисали пола сата а он остао да се мува по паркингу и запао у очи неком младом шиљокурану у униформи, који је уобразио да је ухватио опасног терористу... и ту постаје занимљиво. Завршава се обавезним „и онда му кажем, на свом најбољем немачком... и ту он укапира да сам у ствари разумео све што је блебетао током тог сата“.
Било је после и торте, комшиница донела куваног кукуруза, шећерца. Кунта је морао да оде („посао ми је такав да живим од контаката, морам да знам људе... па ме пита један почетник где их налазим, реко на сахранама, јер свадбе слабо држе а још слабије ме зову, а морам да читам и парте да избришем покојника из именика, да га не бих случајно звао“), то његово не гасе ни недељом.
У повратку смо опет наручили две пљеске код Боба - стао на друму десетак километара пре града да наручим - за Рају и Виолету. Легао сам у 22:00, нисам могао даље. Завршио четврту сезону Пространства, од сизн фенелија ми било остало 20 минута, покушао да прочитам коментаре о томе (и да похватам шта ми је промакло), ал' јок не иде, беже слова испред очију. Устао тачно у 7, значи спавао сам девет сати у комаду. А бојао сам се да ћу да спавам у два дела, како је то раније умело да се деси. А, да, завирио мало у Воајера ака Војаџера, колико да видим да ли су боје стварно тако пригушене, како га је пуштао УПН (в. 26-XI-1999.) и не, нису нимало, то је баш весело. То је онда улазило у моду да се боје гуше, јер као испада да смо јуче први пут набавили опрему у боји па ударили у дречкаво. То је овде било тако око 1976., купе људи бојац па гледају све изблеђено.
Од мачака, остало нам је пет ипо: Рундек (по цео дан није у авлији, дође да једе, или спава пред кућом), Џими, три Зеленина мачета, Вафл, Палачинка и Лепард, и понекад сама Зелена дође да једе. Друга два њена су давно угинула, свих четворо Џиминих пре десетак дана. И, да, Џенифер у Петерхиду, редовно нас дочека и јако нас воли. Ево и у понедељак (24.) кад смо отишли, све нам се мотала око ногу.
Двајшчетвртог све како је договорено - Лена звала кад јој је бус пролазио кроз Стајићево, ја је дочекао на Лидловом паркингу, и натенане је одвезао у Њујорк. Стигли смо са добрих пола сата форе, па смо сели преко пута од нотароша (сви кажу нотар, званично је јавни бележник, старобанатски је нотарош), и таман на пола кафе наиђу и ово двоје. Сликамо се, завршимо кафу, њих две оду горе да среде ту купопродају, а нас двојица на клупу у пролаз. Таман фино пирка. Зграда једна од ових новијих, сивих, и баш добро пирка, чак нам је после друге цигаре било хладно, па смо се преместили на другу клупу, у заветрину. Ту је испрва био неки Кинез, држао ваљда ловачку и риболовачку опрему, па онда неки дућан, па су дозидали још спрат-два и сад су станови и кафић (тренутно затворен).
Сређивање папира је трајало сат и нешто. Нас двојица смо се издиванили онолико, чуо сам свашта. Да сад за нов бунар мора дозвола, и водомер (70000!) и после плаћаш колико потрошиш, јер се, јелте, вуче из заједничке воде. Дакле нема више да се власништво над земљом простире и у вис и у дубину. Пола Лалинског Конака сад има живинске фарме са по 20-50 хиљада комада у турнусу, као што је пре 30 година имало кад се Клаанца старала да има сировинску базу. А и та је већ седми пут у стечају, све је већ однето, чак су извадили и кантар са сточног улаза и однели. Остали голи зидови и коров. Но, оваквих сивих зграда има неколико, гради се Њујорк. Каже педесетак њих раде код Дрекслмајера у Зрењанину.
Прича како је радио нешто у Београду две-три године, ваљда на грађевини као шљакер, и једном га је на посао возио неки лик ког је слабо знао. Сутрадан му упада мурија у стан, јер је тај био неки дилер. „Што си се возио с њим?“ „Ишо сам на посао“ „А, шта је ово?“ „Дуван“ „А, неопорезовани дуван, шверц значи...“ „Једну килу за личну употребу увек смем да имам, а то што ти исто пушиш дуван са пијаце, то ником ништа, а?“... и утом пајкан нагло прекине разговор и ту је причи био крај.
Папири су били скроз у реду, јер је Лена понела све што је мислила да треба. Било је речено да треба само њена лична карта, ал' не, испало је да тачно то све и треба што је понела. Кад су папири били сређени, паре и кључеви заменили места, одвеземо се до Лалинског Конака да видимо на шта личи кућа, и да нашкљоцам опроштајну серију. Средили су летну кујну и собичак, где се већ уселио њен син. Има воде, нашрафили су славину, има плина, а и струју су некако довукли из главне куће (трећи кабл, прва два су негде у прекиду), и кујна ради. Раскрчили су целу предњу авлију, чак и онај шимшир, и првих неколико метара средње авлије. Па сад кад шта стигну. Лепо се поздравили, обећали да наиђемо догодине.
После ми Лена причала који су они хаос. Он има 34 године, она 45, деце има ваљда шесторо-седморо. Његова су о разводу остала код мајке, која је била посебан случај, да ли је пудерисала нос или ко зна шта, па су деца дата у старатељство. Он ће сад да проба да их довуче, ето има кућу, домаћин човек. С тим што је он дигао кредит, а она купује кућу... Ал' добро, види се да су радни и орни, биће ту неки живот. Ево већ су и интернет довукли.
Сутрадан смо водили Линду и Санду у Петерхид, да виде Џенифер. Нисмо ништа радили, само набрали смокава и купина (и наравно, у петак 28. се кувао следећи чатни, да се не баци). Лепо су се провеле, трчкале тамо овамо, маче срећно што јој њено особље тако често долази. Увече она легла нешто раније, а ја натенане одгледао и пету сезону, остале ми четири епизоде, а баш добро леже да се одгледају одједном.
Ових дана најзад штогод продајемо из куће, досад смо само довлачили. Кечигина бивша ради у месари, знамо се још од онда, и сад је баба и треба јој дечије седиште. Тога имамо вишка - Санда се углавном вози са мном а Линда са бабом, и пошто имам дуже руке и виши корман, још могу да прођем са седиштем напред. Она јок, па смо пролетос (или беше прошле године?) узели седиште за назад, па је оно предње испало вишак. А сад је још и Радосав узео оба стара бицикла из дна авлије, ђутуре за 2500 динџи, и видим сређује их и доводи у возно стање.
А није ту почело, него оно 21-V-2023. кад сам продао плинску боцу оној брзождерки. Од које отад нисмо пазарили ни трипут. Мислим, можеш ти да роштиљаш на плин, ајде, ниси гурманлук него брзождер. Можеш и да пушташ народњаке, па и то тако да не можеш да прођеш улицом да не чујеш, то једном могу и да опростим али не и да заборавим (ево доказа овде). Ал' да на ћевапе сипаш биљно уље, то је светогрђе. Е сад се појавио нови, два киоска лево, исто искусна госпођа што је радила на десет места па кренула соло, ал' код ње изгледа нема зајебанције. Роштиљ јој је на струју, океј, није свуд као код Боба да је на ћумур, оно тамо је душегупка, ал' зато ништа уље, само месо и још сама пече сомуне, каже не верује ником, што сама уради то зна да је урађено. Океј, пробала, две пљеске по 200г, и Раја и Виолета били срећни, кажу одлично. Сомун је ни тамо ни овамо (то оставе), пробао сам, није да сечеш вене ал' није ни лоше. Видећемо на дуже стазе.
УБР, код Боба смо обично узимали једну велику (250г) и једну средњу (200г) (пљескавицу, што не мора да се назначи кад се наручује), кад се враћамо са баште. Велику би узео Раја (и Нина кад није на дијети), остали средње. Прошли пут јој падне на ум да провери масу... стави обе на кантар са све сомуном. Разлика би требало да је 50г сирово, 40г печено. Била је 12. Није што је поскупело, сад средња кошта 330 а била је 300 - велика 330 - а толико је код Вање код гробља коштала још децембра, ми смо добре две недеље пре тога прешли на само средње. Јер је разлика између две средње често већа од 12 грама.
----
* имам две верзије упутства, обе на енглеском