Лустер над столом у трпезарији само што није пао. То је поприличан комад стакла, а држи се на грлу, тј на бакелитном прстену, који је попустио. А, шта, попустио? Не, распао се. Серем вам се у тон филм.
(... 21 реч...) Тај лустер је у ствари пластична чинија, само је избушила рупу у коју ће да удене грло, и још четири рупе за проветравање. И није изгледало лоше. Чак се и бојом уклапало са зидом.
Дошло је време да се среди и тај абрихтер. Узела је да га фарба, део по део (а може доста тога да се поскида), оном сребрнастом бојом за чункове (што ли је зову бронза), као да је аутомобил. Јер намеравамо да направимо то степениште док је Го још ту, па да углачамо даске на њему.
Двајшестог опет дошао теча Кића да прави ћалету друштво. Довели смо их и на ручак код нас, субота је па ајде. Колико видим по фоткама, била је плећка у плеку са кромпиром около, и блитва (из Петерхида, нећемо ваљда то куповати кад расте само од себе). Не видим шта се пило, етикете су у мраку, а и не знам чије су, ми још нисмо усталили некакав стил са етикецијом, ал' на столу су две боце и у чашицама има ракије. Можда је ћале донео своју, а можда је ово тај пут кад је теча Кића донео своју џенерику.
Око тога сам се баш заинтачио да сазнам, да ли је то што јужно од Саве зову џенериком/џанариком исто што и наш ринглов, и одговор који сам добио је тако округао па на ћоше да сам на крају знао још мање него пре. Ствар се разјаснила кад је донео (можда баш овог пута) једну литру. Нисам очекивао нешто нарочито, али ово је било... Јеботе, брља да би брља, па зар је могуће да они то пију? Па ово наше је три у чело у односу на то.
Наравно, нисмо бацили. То се користило за дезинфекцију поклопаца за пекмез, и још тако понеку техничку ствар.
Двајседмог смо отишли, са све Гораном и Нешом да обиђемо Лену. Код ове нове цимерке, два-три ћошка ниже од старог места. Цимерку ни сад нисмо видели, а нисам ни сигуран да смо нешто пропустили. Ту је настала једна занимљива фотка, која је завредела чланка на Суштини.
Уврежило се мишљење да се вампири не виде у огледалу. Они који су се распитивали код изумитеља (дакле по шумовитијим деловима Србије) кажу да то нема везе са традицијом. Ал’ тако је то кад се не троши оригинал него кинеско ђ романтизована жвака коју је онај Ложач сместио у Румунију, јер му је ваљда гроф Цепеш био занимљивији од сеоског воденичара Савановића. Никад нећу схватити то британско подилажење аристократији, као да се надају да ће се ородити и наследити звања ако буду добри.
Наравно, сви се сећамо и кључне сцене из “Бала вампира” кад матори профа и Полански воде кадрил (овде је после измишљен квадрил, да се зна!) и дођу до великог огледала где се виде само њих двојица. Е, тако нешто се десило и мени.
Како сам ово постигао? Научном методом.
Наиме, научио сам да кад ми нешто неочекивано улети у кадар, прво шкљоцнем а онда размислим шта се то десило. Овде је било нешто једноставније, одмах сам схватио у чему је штос и, наравно, шкљоцнуо.
Штос је у томе да ова два огледала нису једно огледало, него су два (што би требало да је одмах јасно, али није, види доле), и причвршћена су о врата ормана. Студентски орман, пак, никад не може да се затвори како треба, без обзира на то што дама није претеривала са гардеробом. Можда је унутра била темпирана лавина сликарског материјала, не знам, и боље да не знам.
Пошто се врата не затварају скроз, лево огледало одсликава призор за двадесетак сантиметара левље (а десно дешње) него што би требало. Таман довољно да мене у том видику нема, јер би требало да се видим у средини, која је ишчезла простим геометријским триком.
На класично питање друге ћерке, “да ли ме то очи варају, или је то оптичка варка?”, одговор је, дакле, потврдан. Трика у ствари нема, ништа нисам муљао, на слици се види тачно оно што се види голим оком. Ово спада у варке само због тога што гледалац некако очекује да су та два огледала у истој равни, и да у ствари види неразломљен, целовит призор. Варке се често заснивају на тој особини ока, тачније мозга који те сигнале тумачи и покушава да им да смисао, па често прво види оно што очекује да види, а после ако примети шта је стварно видео, добро, ако не, опет добро.
Иначе, г. Стокер (дакле ложач, стварно) је, да буде горе, Ирац. А причу о Дракули је покупио из друге руке, од неког мутног типа, који га је пар дана забављао наводно трансилванским легендама.
Онда смо отишли до Пахуљице на један добар ручак. Неши се свидело да гледа гуске, имају неку оградицу тамо па изиграва зооврт. На крају смо отфурали Лену на Видиковац, канда ће да буде пар дана код Злије.
Ту је био неки лунапарк, и као неки вашар, а нашла се и згодна тераса где смо натенане испили по кафу, уз ниско сунце, дивота једна, нашкљоцао још туце добрих. На тераси нека фирма нуди не catering, не кејтеринг, него баш кетеринг, под паролом „спора храна за дуг живот“. Неша се забављао са цвећем, сламчицом, кашичицом. Све скупа, лепо поподне, и ту терасу вероватно не бих тек тако умео да нађем, немам појма где смо то били.
