06-VIII-2023.
Другог, у Петерхид. Купили веће маказе, са двоструком полугом, да посече коров између дувана и дебље комаде багрема, који је исто испао коров, једино што уме да порасте у поприлично дрво ако не пазиш. Џенифер је нестала још претходни пут, није ни пипнула клопу што смо јој оставили у кујни, а нема је ни сад. Мачка кад оде, отишла је, као што ни ону сиву пуфну од прошле године и Мимија ове нисмо више никад видели.
Набрао сам нешто шљива, није доста за ракију, претврдо за пекмез, дакле чатни. Чудо како чатни, тако и сладак и кисео и љут, савршено иде у палачинке. Она их пече 2-3 пута недељно, и увек се све поједу. Упркос томе, имамо вишка јаја, од само дванаест кокошака (и петла...), већ се накупило 200 комада, мора испорука.
Најзад убележио педагошки успех - научио Санду да користи полугу.
Деца се поразбољевала, боли грло, кашљуцају, Линда чак и пролив закачила... редња нека, тако да данас само нас двоје идемо у Београд да обиђемо Лени и Милана. Лена опет мења посао.
Време је у одласку било океј, доста облака и то шарених, ни трага од оне јучерашње кишурине, осим што је у Стајићеву попадао скоро цео предњи ред дрвета над десном обалом, ал' то је могло да буде и од неке од прве четири олује. Док нисмо ушли у Земун. Тамо је било нешто грања, чак и једно цело оборено дрво. На оном нижем делу, где је јуче вода потоком текла са косе, све чисто, ал' онда на изласку са оног ширег дела пред робном кућом одједном запречено, нешто као копају али само на левој страни, изгледа као да може да се прође. Па јеботе, зар опет. Скренемо лево, изађемо скоро на обалу Дунава, скоро заглавимо међу неким зградама, ал' извучемо се некако и стигнемо где треба. Лена је управо шетала Апија, и видели смо је кад смо излазили из кола, ал' док смо истоварили оних 160 јаја (везао сам их карабинкама, које ми увек висе у пртљажнику, да се не би претурила), замакла је за зграду. Дозвао сам је телефоном, па смо прво поседели један цигар на клупи наспрам улаза. Свуд ситно грање, нарочито од оне беле јеле, та као да је погубила пола врхова.
Клопа је била експериментална, тј наручили су некакав тексашки роштиљ, брискети (још увек не знам шта је то, википедија то има на енглеском и руском али ни на једном нашком, то је изгледа месо са ребара између предњих ногу), неке коцке укрчкане са Џек Данијелсом и чупано свињско, под називом „дрпана прасетина“. Све скупа баш добро. Апи је све време кружио око стола и то у позитивном смеру*. Издржао је тако бар пола сата, а кад је то једном раније урадио, трајало му је више сати, па је преспавао цео наредни дан.
Лена ради још ову недељу. Њен шеф се као вади, требало је да уочи симптоме раније, а и да је уочио не би могао много да уради јер је он ту десетар, газе га одозго да буде такав. Аха, то је таква фирма. Једино што добро плаћају, и сваког исцеде максимално за то време док је ту, и нико не издржи дуго. И она је баш била навалила да ради, првих шест месеци је давала све од себе, а онда добила прилично осредњу оцену, и поврх свега ено онај значајан документ што је само додала понешто, ту је могла више да допринесе... Стани чекај, ја сам тај документ написала и дала овом лику да погледа, а он га онда окачио у Атласког, и отишло под његовим именом... (која случајност, баш јуче сам допунио 15-IX-2017. на ту тему...). Питам је ли већ старија, тј за ових осам месеци, је ли бар пола фирме дошло после ње? Шта пола, има само двојица да су ту дуже од ње, од чега један за само две недеље, и један лудак који је ту већ трећу годину. И сви се жале на услове рада, што дају сумануте рокове, траже да се ради прековремено... И још је овај покушао да је убеди да одгоди годишњи. Но, било па прошло, има још ову недељу да отамбура и ћао. Онда пауза до октобра, а за то време мисли да одгура једну тезгу, и да оду још једном на море, а онда почиње да ради за неку фирму у Финској.
У међувремену, предали су папире банци да затворе кредит, тј да отплате остатак. Тиме обарају наш рекорд, ми смо оно отплатили за 33 месеца, ово ће сад бити 22. Следећи проблем је шта сад са парама, гомилаће се.
Успео сам да снимим кад је кишурина прешла преко Бановог Брда а још није стигла до моста на Ади. Сишли смо кад је претходница таман прошла, лепо је освежило, па смо полако кренули кући. Још не знам напамет овај део Новог Београда, па сам прошао Миланковићевим булеваром до краја - гле, таман кафана Дрен, и изашао одатле на аутопут, јер зајеби ме са Земуном, тамо вазда нешто копају и онда бауљаш кроз те ситне сокаке (погледао сам мапу, и још увек не знам куд смо то прошли). Наравно, излаз са аутопута је још увек једнако забуњено обележен, па онај излаз који изгледа као да је мој у ствари води у стражњу авлију нечег, па сам опет изашао кроз паркинг Мегдоналдса назад на аутопут, па одатле назад у Земун, али са северне стране, да не пролазим кроз стари центар, истим путем куд смо ишли последњих седам година.
На семафору пред Пупиновим мостом гужва. Испало је да су у нашој траци, с даље стране, под водом све три траке, тротоар и још неколико метара травњака. Па су сви то обилазили слева, дижући леве точкове на ивичњак, или преко њега, где се већ направила каљуга. Био сам јако задовољан што већ довољно знам Јоду па сам ишао тачно ивичњаком, штавише попео се глатко на њега, јер се спушта ка пешачком. Онај испред мене је упао левим точковима у блато, срећом још не довољно дубоко па није изазвао застој.
Око Перлеза је пљуштало, једва сам видео да пређем надвожњак. Онда нас је пратила киша скоро до Старе дуње, и до Стајићева стала. Стали смо код брзождера да узмемо пљеске за Нину, Рају и Виолету, и стигли кући суви. Пошто Лена сад кува два-три пута недељно, по некој апликацији за кето дијету, имали су већ спремну вечеру (а и требало је да иду код кума на бабиње), те су нама спаковали шта се није појело. Имали смо и сутрадан за ручак.
Пролазећи кроз нашу улицу, спазимо Звездану и ћерку и још неке, како истоварају из кола. Мора да су стигли с неког мора, види се како су поцрнели.
Линда је увече тражила палачинке, али их је добила тек пре подне. Нисмо хтели да претовари стомак, повраћала је изјутра, само фали да брза са клопом и претовари стомачић. Сутрадан је добила, и појела само две, уместо уобичајене три ипо, баш добро, опоравља се, а овакав утешни оброк управо томе и служи.
----
* као математичар морам да знам који је који смер. Сказаљке иду у негативном.
Спомиње се: 15-IX-2017., Апи, Виолета, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), пекмез, Петерхид, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стелуца (Звездана), на енглеском