09-IX-2023.

Прекјуче смо нас двоје отишли у Петерхид да мало средимо за журку. Сваке године све мање - ено га усисивач, онај на воду, стоји тамо од прошле године, ал' нисам ни помислио да га палим. Она је метлом покупила лишће и штогод прашине, полићу водом пре него што изнесемо столове. И за кошење траве се нисам претргао, покосио сам до асфалта и око пролаза, оно између сам пре десетак дана шворценигером, оно што је испод дрвећа... ма ко му јебе матер.

Јуче смо чували децу цео дан, јер је Лена била предавач на неком дводневном симпозијуму (што сам управо том приликом додао на sGradlj.com као лажног пријатеља са америчком конвенцијом), па су се Боба и Нина организовали да иду да је гледају. То је потрајало цео дан, у ствари дан ипо (требало је три, ал' организација је била... јебига). Лена је била последња у редовном програму, значи око 18:30, па је онда био неки микс где је и Нина одржала неко троминутно предавање о алату у ком ради.

Редовни матурски парастос за IV5пп у Петерхиду је био данас. Опет сам спаковао опрему (напунио Наново додатним фоткама и музиком; озвучење стоји већ спаковано још од 24-VII-2023.) успео да заборавим само велику шерпу за прихват роштиља. Све што треба сам пазарио ту око месне заједнице - парадајза, паприке (лука сам већ имао), меса, готове обликоване ћевапчиће, кобаје, кулен, печеницу, сланише, кило траписта (ако је то трапист ја сам Наполеон, ал' продаје се под тим називом), чак и шестака књаза у киоску, стрпао све у Јоду па код Драгане. Нисмо ни седали код ње, није палила климу то јутро, већ је и на степеништу била боља хладовина. Опет није познала којим путем возим, иако смо туда прошли и прошле године.

Као и обично, ово је оних пар сати у години кад нас двоје попијемо једну, и то сам ископао таман последње деци ипо кајсије из 2014. Мислио сам да је та већ нестала из овог свемира. Наравно, прво смо изнели столове и столице, ја уштекао озвучење, она распоредила сухомеснато на два овала, ја исецкао сир (ма угњавио га, то је тако гњецаво да једва и може да се сече), па онда полако. Таман смо били при крају, кад је наишао Сташа, па смо њему сипали остатак. Онда су стигли и Бајло и Баки, па је Јасмину довезао муж (и покупио се) и на крају се појавио и Борче.

Осим што ту није био крај. Таман сам приметио да је већ прошло подне и да ваља размислити о клопи, па кренуо да палим ватру у роштиљу (што ми није успело из прве, навикао сам код куће да то радим бренером), кад ето га Средљак. Прихватио се кајсије (не знам које, јер је на столу било четири, не рачунајући ону јутарњу - једну из 2019. што је донела Јасмина и другу њену из 2020., па једну што је донела Мима прошле године, а донео је и Сташа једну овогодишњу). Био је баш добро расположен, па кад сам најавио да ми понестаје надахнућа и да тражим ко би се прихватио роштиља, јавио се он. Преместили смо роштиљ у хлад од кајсије, снашли се за посуђе (стари румунски тањири уместо шерпе, јебига) па је кренуо. Техника му је скроз другачија, никад није користио поклопац, и не гаси ватру кад се појави него само брзо премешта ћевапчиће, ал баш га је добро испекао. Договор је да догодине он то замеси, само меса, соли и бибера, по старом рецепту као што је некад било у Кантини, а ја направим левак па да обликујемо ћевапе на лицу места.

Ту негде Борче отвори кесу коју је Средљак донео и извади из ње флашу... кокте. Пита шта је ово, а Средљак ће „па није ово требало сада, ово сам мислио касније, ал' сад кад си већ извадио... прича гласи отприлике овако... кад смо били клинци, нижи разреди основне, питам ја свог најбољег друга ко је њему најбољи друг, а он ће одмах то је тај и тај, јер ми сваког дана пре и после школе купи по једну кокту. Е, па, Борче, ево ти цела литра.“

Озбиљно смо мислили да Мима неће моћи да дође, јер је недавно пала са трећег степеника и сломила десну руку баш изнад зглавка, мора да је још у гипсу. Ал' испоставило се да син ипак може да је довезе, па је тако и стигла кад је ручак већ одмакао. Гипс је скинула, али каже не изгледа јој то добро, као да је укриво срасло, тај јој је зглоб мање покретан од левог. Но, и она је била добро расположена. Био сам сео до ње да се распитам има ли још кога познатог у машинској, где је она радила последњих година, па и из пензије помало, и испаде да знам само директора, али и то овлаш јер сам му само био у комисији на разредном испиту док је још био ђак тамо, и шефицу рачуноводства, која је онда била млади стручњак који ће оне маторце да доведе у ред. И изгледа да јој је успело, јер је још тамо.

Тад се појави неки млађи цвикераш из комшилука, да нас замоли да размакнемо кола, да он може да протера комбајн. Оно јес да је улица широка сеоска, али су са обе стране дрва (вишње углавном) и јендеци за кишницу, па су се сви паркирали баш близу уз пут. Четири аутомобила су морала да се препаркирају, од чега је Борче отерао свој баш у јендек преко пута. Тај јендек је био пун воде оне 2010. а сад је баш плитак и није био неки проблем.

Бајло је донео флешку да му ископирам фотке. Нешто ми није ишло, јер нисам понео наочари, па сам задужио Борчета, што је њему некако и успело, ал' је трајало цео сат, спора флешка а и матор је Наново. Е ту су негде нешто петљали он и Сташа, ваљда око плејлисте, шта ли, јер је Баки решио да пуца у пијанисту, тј да тражи одређену музику... Не знам шта су радили, ал' је Фубар престао да свира. Штагод да му пустим, јави неку небулозу типа „објекат је изгубио везу са уређајем“ или тако нешто, без икаквих појединости. Те су почели да пуштају музику из телефона. Покушао сам да убодем озвучење у Бакијев телефон, ал' јок, заштитна навлака прекрила рупу, не могу да убодем.

Онда је по Јасмину дошла ћерка са својом ћеркицом. Слатко клинче, сама себе зове „Соса“ иако јој нико није рекао шта је то нити ју је неко тако звао. Седели су са нама бар пола сата, па су онда покупили и Миму. Е, да, апотека је још увек њена, не успева да је прода јер увек искрсне нешто, готова прилика се изметне у трипер комбинацију и од тога ништа - чак ни да прода са све оним локалом где је онај где купујемо бициклове, и то је њено.

Покупили су се и остали. Последње ствари смо посклањали Сташа, Борче, Драгана и ја, и још сам се сетио да утоварим једно буре од 100 литара, стоји тамо а хитно нам треба код куће. И онда разлаз на брзину - ја према центру села, Сташа у супротном смеру, има туда пречицу од цирка 7км, иначе би прешао 25 кад би ишао друмом, а Драгана седе код Борчета онако у јендеку. Не знам колико му је требало да, колико је већ попио, изманеврише из јендека, нисам га видео у ретровизору, ал' „можда је још тамо“ се показало нетачним кад сам сутра разаслао фотке и добио од ње поруку „добри смо били, добро расположење, добре фотке“.

Заборавио сам да понесем тозну, остала је тамо. Увече сам укапирао колико сам уморан - могу ја цео дан да будем на ногама, али не и вече. Легао сам без везе рано, и спавао бар девет сати у комаду.

За то време је моја драга сецкала крушке за ракију. Оно што смо купили од комшија крајем августа као чврсто и зелено је сад дозрело. Тојест она је мислила да ће да му треба још неколико дана, а сад само да пробере две-три гајбице оних што су дозреле брже, међутим испало је обратно. Сутрадан сам јој се придружио, па смо их сецкали цео дан, и у страну смо одвојили једва две гајбице недозрелих.

Спомиње се: 24-VII-2023., IV5пп, sGradlj.com, Градивој Средљев (Средљак), Добривој Гунароши (Боба), Драгана Витас, Јасмина Влајин, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Кантина, кокта, Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Мерима Табарски (Мима), Момчило Раде (Баки), МПСШЦ (машинска), Наново, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Петерхид, Станоје Сердаревић (Сташа), тозна, трипер комбинација, ћевапчићи, шворценигер, на енглеском