25-XII-1993.: Селидба, најзад
Дан велике селидбе. Усран зимски дан, само блато, ни кише ни мраза, само усран.
Отишао сам до гараже да оточим десет литара древног лож уља, јер толико је коштао превоз. Нисмо се грејали на нафтарице већ двадесетал година, ово је напросто заостало. Камион смо добили од гђе Рашенић, тада муштерије ДБА, и све сам договарао да Ћола вози, ал' дошао је други возач.
Док сам стигао кући, кева и девојке су већ поскидале кухињске елементе и рашрафиле кревет на спрат. Узели смо једног југа из фирме, мислим да је био онај трактор, Штева, Грги и Жељко и ја. Камион је убрзо стигао, па смо му прво наточили оно лож уље (што је у ствари дизел гориво, али фарбано да се не побрка са скупљим и опорезованим дизелом, возачу свеједно - боље офарбано него никакво; за ова 2км добија 10 литара, а зна се како га је данас тешко наћи). Онда смо пренели све те ормане и ствари кроз прозор па у камион.
Онда смо то истоварили у нову кућу. Било је већ топло јер је грејање радило, а сензори за диференцијалну повратну спрегу нису баш радили. Ваљда је требало да укаче кад разлика падне испод 15 степени, ал' нису, а термостат такође још нисмо имали.
Након истовара смо помогли возачу да се искобеља из јарка - недавно смо добили и гас, а јарак је само затрпан а није био добро набијен, па је влажна земља попустила и упали му предњи точкови. Нисмо били превише блатњави, возач је искусан и закренуо је точкове.
Момци су остали још мало па се разишли, а ми смо остали да уживамо у првој ноћи у новој кући. Кревете још нисмо склопили, него смо прострли душеке по поду, између ормана положених на бок. Ја сам спавао на каучу.
Фебруара 2011. (... 5 речи...) је под седиштем једне од њих нашла запис "селидба 25.12.1993", уз сличан запис претходног власника, негде из седамдесетих.
На првом снимку Го раставља кревет, на другом она и кева лепе траком врата на кухињским елементима, да не ландарају у превозу.
Има ту и додатна прича која се датумски баш не уклапа, јер је субота, тако да мора да је било неки понедељак до четвртка, наредних недељу-две. Оставио сам њен стари црвени бицикл испред ДБА, наслоњен на стуб испред улаза, у подземљу. Нисам га утерао јер сам мислио да ћу се вратити по њега, но испало је да смо се са терена вратили баш касно и да су ме оставили близу куће. Ујутро, наравно, бицикла нема. Скоро да сам отишао до мурије (ту су близу, наспрам другог улаза у наше подземље) да пријавим крађу, или сам их звао - кад сам спазио кроз излог како неко гура баш тај бицикл. То су били комшијини ноћни чувари (плаћао их је онај Јовела, што ми је био поручник у резерви, сад као апотекар, и још пар других дућанџија), који су га "премештали да неко не украде". Један тражи доказ да је то мој бицикл (други ћути ко дупе), јер откуд он зна да је то мој бицикл. Ухватим бицил за корман тако да ми дође иза леђа, и гледам тог типа са педља растојања право у очи, изређам како је лева матица на главчини задњег точка седамнаеска а десна петнаеска, како је клин који држи леву педалу искован чекићем као заковица а десни је нетакнут, и још пешес таквих детаља које он није стигао ни да примети. Пошто и даље није хтео да пусти бицикл, предложим да одемо заједно преко до мурије па тамо рашчивијамо ствар. Знао сам да су ти ноћни чувари углавном одраније познати органима гоњења, и да све може само немој да опет идемо на разговор код њих. Добио сам бицикл.
Спомиње се: август 1971., 25-XII-2018., 31-XII-2023., Атила Герег (Грги), гђа Рашенић, Горана Средљевић (Го), ДБА, Жељко Жаја, југо, Стеван Гарај (Штева), Ћола, на енглеском