31-XII-2023.
Двајспетог је Нина успела да ухвати тренутак кад сва деца спавају, што је ових недеља баш ретко, Виолета узела да леже и устаје раније, видимо је ујутро око прве кафе, а и Линда и Санда лежу око пет, јер су опет ухватиле да се играју са Анитом, те је поређала кесе с поклонима око јелке, ака божићног дрвета (исти онај пластиканер као и ранијих година, пали, иде). Виолета се, наравно, пробудила прва, негде око десет, а убрзо за њом и Санда. Види се да су деца порасла, биле су довољно дисциплиноване да не дирају и не отварају, него да сачекају остале. Сви су били одушевљени поклонима, све је баш трефљено. Раја је имао тренутак кад се разочарао, јер су му кроксике биле кнап, ал' онда баба изнесе оне друге, број веће, и те су му таман, број 39. Има ко ће да носи и тај 38... сад је он званично најногатији у породици. Санда је трипут испалила увежбану реченицу „ово ми је најбољи дан у животу“, баш као што је понављала „ово је остварен сан“ кад је јелка подигнута пре неки дан.
Увече смо нас двоје достојно прославили 30 година од 25-XII-1993., тј усељења. До два ујутро, у нашој спаваћој соби која сад изгледа прилично усрано - зидови ошмирглани и само премазани блокатором, фали сав намештај осим симпићевог троседа, који је затрпан одећом и прекривен неким плавим чаршавом.
Двајшестог су Јокса и син (не, само син, Јокса је радио тај дан, дежура у Београду) шмирглали, па је све опет било пуно оне беле прашине. Решио сам да се не зајебавам са метлом, коликогод да је ова нова добра, јер ипак диже прашину, него сам њом само овлаш прешао да покупим оно крупније, и упослио усисивач. Јесте да имам да га чистим и перем, ал' боље то, то ионако радим седећи на шамлици, него да удишемо. Јокса, наравно, буде присутан кад припаљујем другу - за прве две искашљем шта се накупило шлајма - и обавезно коментарише како ће дуван главе да ми дође.
Кад је овај завршио, нас двоје одемо опет на турнеју до Светофора и Боба брзождера. Од пазара смо знали већ шта ћемо - оно што смо узимали раније па се већ потрошило, и само пар нових ствари: шећерну вуну у кутијама од по 100г, и неки детерџент за судове зван „Пери“. Оба су била пун погодак - све четворо деце је навалило на тај шећер, не умеју да стану док све није нестало. Цена ситница, једно пет пута јефтиније него што је на вашару један облак тога на штапићу. А детерџент на први поглед ништа нарочито, чак скоро да нема ни пене, међутим испало да јебе па растура, чак и капљице воде на крају склизну и не остављају оне кречне музге (што овде и није тако страшно, ево опет су укључили фабрику воде, наводно овај предстепен ради оно што ово од пре 3-4 године није умело).
Те смо сутрадан морали да идемо поново. С нама је ишла Линда, а Санда је рекла да фоткам да види. Важи... Узели смо десет пакли те шећерне вуне и двадесет кила брашна, што је изазвало омањи застој на каси, јер је ограничење на пет кила, па је ова морала да нам куца четири рачуна.
Дотле су Јокса и син већ били офарбали све, брзо то иде тим ваљцима, а и знају посао па нису нигде канули нити много замазали суседне површине, све чисто брзо и јасно и... хм, нешто се још увек провиди чађ на неким местима.
Јокса је двајсосмог дошао сам, само да провери да ли још негде треба нешто да пицне и лицне. И гле, не провиди се нигде, стварно та акрилна фарба уме да буде помало провидна док се не осуши. Износ од 900€ би изашао на 105000, минус оних 30000 од аванса би требало да је 75000, ал' смо се сложили она и ја да заокружимо на 80000, јер смо толико задовољни урађеним. И приде, једна литра заокружења - тутифрути 21.1, можда досад најбољи на ту тему, остало још нешто мало. Уредно смо поделили и алат, заједно проверавали шта је чије и где нам је шта, чак ми је и оставио неке ствари, каже „нека, требаће ти“. Остала су два џака глет масе вишка, а с друге стране вероватно ће нам требати нешто друго, то могу да заменим.
Ђоле пенџераш је био обећао туш кабину (ака тушку бину) до нове године, ал' није испоручио, чему се у ствари ни нисмо надали. Наћи ћемо неког другог. Кењару, славине и лавабо смо још и могли да набавимо, имали смо четвртак и петак, ал' нека, нећемо на брзину, дај прво да почистимо и оперемо и бар нешто ствари вратимо на место. Са чим исто не журимо. Чак сам и старе рагастове од нагорелих врата и прозора из двапут вадио из гомиле шута пред кућом, па полако секао ручним циркуларом и носио назад у авлију, на ону гомилу где је вишак грања од ораха.
Хтео сам да однесем и ово па да истестеришем негде назад, ал' не могу да нађем своје радне рукавице, оне жуте. Последњи пут сам их нашао на фотци 20. октобра, а после су се негде посејале, могуће да су и то апили Азири. Да не спомињем да је по одокативном рачуну требало да остане бар десет квадрата плочица, а остало је комада један и то зато што на тој држим Наново.
У суботу (30.) смо отишли са девојкама до Лидла и Роде, ваљда тек други пут овог месеца, да се оне мало проветре а и да набавимо шта нам треба за дугачки викенд, до среде ће већина радњи бити затворена. Рода је била крцата, паркирао сам се чак на најдаљем делу негде иза. Противно својим уверењима и вишегодишњој пракси, поотварали су све касе и нигде није било више од двоје у реду.
Тријеспрви, устао тек око десет (а и нисам нешто касно легао, напросто сам лепо одспавао, бешика није дигла узбуну, бар једно јутро ове недеље), па полако - очистио решетку роштиља, спремио потпалу, па тек негде после 14:30 дочекао да су сви устали и да могу да кренем. Ћевапа смо јуче нашли само једно пакло, па смо пола пљесака преваспитали у ћевапчиће; шницле биле лепе танке, кобаје нисмо узимали, таман све испало како треба. Раја појео осам ћевапа и једну пљеску, што му дође око 400г меса, мерено сирово... свака част, расте момак.
Док сам писао нешто од овог горе, на скајпу се појави Киш, да јави да се оженио Ник. Види, види... па, и време му је, кад ће ако неће макар сад, има око четр банке. Видим на фоткама и Киша и његову госпоју (тј није да су узети ал' живе заједно) и можда још њих петоро, младу само с леђа, оне масовније нам није послао.
А дочек као дочек, ни тамо ни овамо. Гледао се Брус Виликс (умри други мушки део, биоскопска верзија са „yipikyeaye motherfucker“ а не телевизијска са „yipikyeaye mister falcon“), био сам дискретно обавештен да не пушим у дневној соби („Нина неће теби ништа да каже, него после мени гунђа“)... океј. Ионако је рекла да планира да се врати кући, наравно са све децом, у фебруару. Има ускоро интервју за неки посао код неких лихвара у Вирџинија Бичу, лова није претерана, они јесу најгори олош на планети (после банкстера, мобилних услужби, фармафије и одвратајзера) ал' бар њихове муштерије тачно знају с ким имају посла, и изгледа да нису центар за обуку, види да имају програмера са пешес година стажа у фирми и чак и један што је свеже дипломирао већ две године не мрда одатле. Па, добро... ваљда ће једном и тих тридесет година од усељења у кућу коју смо сами сазидали донети и ту слободу да могу у њој да запалим где хоћу а да ми нико не сере, па ни иза леђа. Још сам оно беше ја био испао пасивно агресиван? Е, дете моје...
Око 23:30 сам наточио по кајсију, па смо нас троје то полако отпијуцкали, насуво без цигаре. Тј изашао сам на терасу и тамо издимио једну, да ослушнем како комшилук спрема ватромете. Линда је већ била нешто нервозна, опет ју је стигао замор и само дречи и неће да разговара. Кад је избила поноћ, лепо смо се изљубили па трк на терасу да гледамо комшијски ватромет. Линда је збрисала у собу, њој је страшна та пуцњава. Страшна је и Санди, ал' она је ипак хтела да гледа, па да не буде да све то прође док се она обује, подигнем је и изнесем. У другој руци еос70, направио сам баш добар полуминутни видео (одличан звук, добар је мали), а онда је и њој већ било довољно страшно па трк унутра. После ми се трипут захваљивала што сам је носио.
Нас двоје смо онда, око једног, након што смо се ишчеститали још којекоме (овог пута само Драгани једно СНГ поруком, а нама је честитала још и Зана, исто као и прошле године), отишли горе и навалили на тутифрути. Уз још нешто додатних цигара. Откако убацујемо свој дуван, и нарочито после пожара, некако и кад пијемо не потрошимо две тозне, а пре тога је умела да оде и трећа. Полегали смо око три.
Спомиње се: 25-XII-1993., Селидба, најзад, Анита Џенифер Бергер (Анита), Виолета, дочек, Драгана Витас, еос70, Зана, Киш де Кок, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Наново, Невена Средљевић (Нина), Николас О'Киф (Ник), Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), тозна, ћевапчићи, центар за обуку, на енглеском