30-I-2016.
Преподне смо скокнули у Петерхид да видимо како стоје ствари и како су мачићи. Лепо су порасли. На фоткама видим бар три различита.
Отишли да видимо Лену, субота је и не ради се. За ручак смо свратили до Ранча брзождера, њихова лесковачка, јесте да је само пљескавица, али је то четврт киле меса, читав ручак. Она нам је скувала кафу, што смо делом попили на њеној малој тераси, да можемо да запалимо. Зграда је невероватна мешавина позне самоуправне архитектуре из седамдесетих - ходници и степеници су од глачане ризле, као и у зградама зиданим десет и тридесет година пре тога, и каснијих додатака - гелендери офарбани загасито црвено, зидови око степеништа у плочицама до 180цм висине. Нисам одолео прилици да скоцкам овакав аутокрп.
У сутон смо прешли преко до Јубисија да се прошетамо. То је онај комплекс зграда где је Продајз, исто здање које сам спазио 27-VII-2005. као „зграду са опиченом, скоро стимпанк арматуром на фасади“. Штета што је црвена најтрошнија боја, па сад више не изгледа тако јарко. Но, и овако сам снимио туце добрих, плави је сат у сумрак, и улична светла још увек нису јача од дневног.
Ово је снимљено са пешачког мостића у средини комплекса. Премошћава, хм, улицу, тачније пролаз у приземљу, јер овај трг/шеталиште је нешто око пола првог спрата. Тле се ту мало спушта ка Дунаву, што је лукаво искоришћено да се сакрије то приземље а да не буде укопано - са булевара има нешто мало степеника, и уопште не изгледа да ту има нешто много да се пење, а онда гле, испод ногу има читав спрат. Ту доле су разни дућани којима није битно да имају излог - канцеларијски намештај, туристичке агенције, сервиси за кућне апарате.
Неки од ових снимака су заслужили да се појаве на Суштини. И ова архитектонска екстраваганција изгледа прија пролазницима, сви су некако код куће у томе.
За следећи викенд дошла Лена код нас, па смо обрнули једну туру до Лалинског Конака и Петерхида, да мало проветримо главе.
Спомиње се: 27-VII-2005., Јелена Средљевић (Лена), Лалински Конак, Петерхид, Продајз, суштина, на енглеском