27-VII-2005.
Полетео јуче. Ручао нешто, са све парадајзом из стражње авлије. Богаташки се окупао, чак сам укључио и млазнице. Онда позвао такси па на ОРФ. Снимио сам само ову веверицу што ме забављала за последњу пуш паузу. Време је грозно, само 33° али је влага нормално преко 90%. Облаци над Атлантом опет лудница, неке куле и понори, мислим да смо кружили добрих 20 минута пре слетања. Морао сам изричито да тражим да ми госпоја печатира И-98 или шта већ, да могу да покажем у амбасади у Београду кад будем тражио визу. Из бирократских разлога ми ни немамо визе него одобрења да нам се издају, што могу да ураде само конзуларне службе напољу. Њих две су то већ урадиле, а и ја ћу за који дан.
Аеродром Де Гол је срање у колору. Нема унутрашњи превоз - Атланта има свој метро, иде у круг као оно у Дукету Нукету; чак га и Детроит има (мада иде једва 500м); касније ћу се возити једним и у Орланду (истина, над земљом, доле је вода), али не, на Де Голу иде овако: искрцаш се па се спустиш степеништем напоље, где чекаш аутобус. Бус те одвезе неколико стотина метара даље, где уђеш, попнеш се на спрат, шеташ до супротне стране зграде, пар стотина метара, па сиђеш до другог буса, који те онда довезе до другог краја зграде где најзад стигнеш до... трећег буса, па опет кроз зграду горе, преко до своје капије. Успут има контрола, импровизованих преграда (зграда ваљда никад ни неће бити готова), светло је мало преко минимума - осветљен ти је пут, около су сенке. Бар сам из буса видео нека другачија кола, Французи бар имају маште, два копља изнад оног што се продаје у Америци. Јасно видим да сам на другом континенту.
У ЈАТовом авиону само ужина, али бајна - ваљан млади сир, кајмак, шунка (без бризгане воде), чак ни земичка није блајхани сунђер, чак и маслина има добар укус (из Грчке, ваљда). И кафа, јака и има шмек. Код куће.
Слећем на Сурчин око 14:30. Нисам шест година био код куће. Температура иста као на ОРФу, али је много хладније јер је суво, знојење одједном има смисла. Пушим у сенци аутобуса, дивота. Таксисти траже 20$ до града, што је океј цена, ал' заболе ме, већ сам код куће а слабо шта и носим. Само ону торбу са два точкића, што је већ била у Хуеблу и Њуци толико пута, а сад и овде.
Бус тера кроз Нови Београд, стаје ту негде. Примећујем зграду са опиченом, скоро стимпанк арматуром на фасади. Још има одважне архитектуре овде. И не устежу се са бојом, јаркоцрвеном, такву црвену у Америци не мећу ни на ватрогасна кола, ово је црвена за заставу.
На бусодрому узимам карту за кући и у неком тренутку заборављам торбу на сред перона. Сетио сам је се за пет секунди, и наравно још је била ту. Слично ми се десило у повратку, кад сам заборавио свежањ папира на пулту на Де Голу, и исто дошао минут-два касније по то и све затекао како је било. И ово није испало никакав симптом почетка проблема са меморијом - наредних година више нисам имао таквих епизода. Овог пута је ваљда био замор, гужва, неиспаваност.
У бусу шофер пичи једну турбо фолк касету, од око 35 минута, у круг. Ужаснуло ме што ћу запатити ушног црва. Пут траје скоро 90 минута - 20 му треба само да изађе из града, јер обилази око Калемегдана па на Панчевац - па сам је чуо око два ипо пута. Али не, изгледа да сам најзад имун на то. Како сам изашао, тако сам заборавио, скроз.
Ћале ме чекао на станици - мислим да сам имао нешто динара, сад да ли сам разменио неких 50$ на аеродрому, не више, курс је тамо увек лош - или свратио до серекеша и дигао нешто, има их бар четири разних код излаза, па сам га звао са бусодрома. Видно је остарио од прошлог пута, Дотерао бицикл, па смо натоварили моју торбу, ионако полупразну.
Нисам ништа фоткао успут, јер на Минолтиној картици имам ограничен простор, а немам на шта да пребацим фотке. Ово се делом решило касније, кад је Шкрба напржио првих 300 фотки на цеде, па сам могао да форматирам картицу и кренем начисто.
Једини вредан снимак за данас (од свега три) је ћале са дипломом коју је на сајму у Темерину добио за свој прокупац 2001. То га је Болди наговорио, откако је и сам кренуо са виноградом.
Одмах сутрадан одем до Београда да продужим визу. Нацртао се у крају код амбасаде доста пре времена, па продужио узбрдо у неку бочну улицу, има ту нека мања банка, да уплатим шта већ треба. Сео пред неки кафић, пар сточића испред, у хладовини. Онако полако, кафа и кисела, деловало ми је као да сам то радио већ хиљаду пута.
Канда нисам нешто дуго ни чекао. Свиралицу у џепу сам морао да оставим код кербера, ништа од електронике не сме да уђе. Морао сам и тамо да попуним неки папир. Гледа овај на шалтеру, остало ми је још једва шест недеља визе. Двапут проверава како ми се зове послодавац, ал' тачно сам сваки пут издекламовао како се, пуним називом, зове ЈуниЏуЕл. Пита „а шта ћете кад вам истекне виза?“. „То није мој проблем него мог послодавца, а поступак за зелени картон је већ у току, раде они на томе, снаћи ће се“. Све оно мртав ладан и уз благо зезање, ништа трема. И нисам ништа ни слагао - раде на томе као и досад што су, за годину ипо су повукли један про форма потез; снаћи ће се свакако, са мном или без мене.
И добро, након десетак минута пред шалтером каже да дођем у 15:30 или тако неко време да подигнем пасош са визом. Јер, папири јесу исправни, а то што је гориво на резерви није никакав квар.
И онда шетња. Шта да радим шест сати... Фоткалицу намерно нисам понео, јер ем бих имао проблема у амбасади, а вероватно би и погледали шта већ имам у њој, ем бих потрошио превише снимака а ко зна како ћу изаћи на крај са простором. И онда шетња. Леп дан, летње преподне, лијепе жене пролазе кроз град. Колико су ове наше лепше, и умеју да ходају, и са то мало умеју и да се обуку, види се да се труде. Сад ми ове што их виђам тамо делују зарозано, шљампаво и нимало јебозовно. Код Стакленца узмем некакав сендвич, замашћен лошим уљем па подгрејан, крш живи, ал' и то је део туристичког угођаја. Ожедним, па како сам кренуо Кнез Михајловом ка Калемегдану, и спазим кафић у пролазу, одмах негде при почетку улице. После се испоставило да су и њих две биле на том истом месту пре два дана.
Купим НИН, наручим никшићко црно (мало, нису имали нормално), кренем да читам. Да оњушим атмосферу. Јер, пре шест година је ово био Слобистан, сад је на власти ДС, јесте да све делује некако живље, ал' откуд знам да ли је то до влажног лета па је све зелено, или је ипак атмосфера другачија. НИН делује, бар стилски, као што сам га оставио, нема закључка одатле. Док сам наручивао треће пиво, питам где је веце, каже у подруму десно.
Е, веце је већ био знак да су нека друга времена. Сав у бордо и тегет плочицама, тамно а баш фино скоцкано, овако нешто нећеш наћи преко. И онда, врхунски бисер - на славини нема ручице, скинута је и из ње тече лаган млаз. Не превише, таман да опереш руке, и не прска. И не пада право у лавабо, него на огледало, низ које се онда слива. Ефекат је надреалан, моментално су ме стигла она два мала пива.
Кад је ова донела треће пиво, кажем да поручи газди да архитекту још једном части, онај веце је светска класа. Ено га газда тамо за оним столом, каже, и оде до њега да му пренесе. Газда дође за мој сто, па се ту издиванимо. Објасним му да сам гастарбајтер на одмору, да сам први пут откако је промењена власт, ал' ту сам тек два дана, ништа ми није јасно, не успевам да осетим шта се променило. „Све је исто... само њега нема“, цитира ми он наслов тренутног хита Тијане Дапчевић (где се баш и не зна да ли мисли баш на Слобу, пре ће бити на Тита). Питам како комшијина крава, каже „крава... има неке шансе, зависи...“. Наручи он четврто пиво, попијемо то и... сетим се да би требало да скокнем после и на Нови Београд, до Славице и Анице. Имао сам број њиховог телефона, и ћале ме чак најавио код њих. Мислим се, како је одједном спарно, наишла нека облачина, а врућина остала, стигла ме она пива, четири мала су мање него три нормална, не би требало ал ме урадило, видим да не идем ја никуд, ал' ајде реда ради да се јавим. Говорнице више не примају новчиће, узмем негде минималну картицу. Већ сам у Кнеза Милоша, спуштам се полако ка амбасади, имам још пола сата, нађем говорницу и зовем. Једном, други пут, чујем да звони, нико не диже слушалицу. Ајд здраво, нисам ни очекивао да ћете се јавити.
Поприлично сам се сконцентрисао на шетњу, и иако је низбрдо и нема ни километар, довољно сам се отрезнио да изгледам нормално и тако и ходам. У амбасади само покупио пасош, то је било готово за пет минута, спустио се најкраћим путем до станице, ухватио бус. Гле, приватник, а има и климу. И шофер не инсистира на народњацима, канда неки рокер. Е, најзад, после скоро четрдесет година.
Спомиње се: 30-I-2016., Аница Тасић (Аница), Болдижар Барваи (Болди), гастарбајтер, Градивој Шкрбић (Шкрба), ЈуниЏуЕл, Продајз, серекеш, Славица Тасић (Славица), Хуебло, на енглеском