30-IV-2024.
У суботу, 20. смо опет отишли у Петерхид, има да се коси и да се коси, трава до јаја, ма до струка, срећа па сам се уштосио у шворценигера па иде лако и брзо, а и терен знам напамет. Него... то захлађење што је таман прошло, није баш донело кишу, у бурету се ништа воде није скупило. Да не би било као ранијих година кад тако буде сушно пролеће па после воће килави, већ сам био звао Здравка Лакатоша да средимо водовод овде. Ал' ајде, да прво поставим дијагнозу, где то пушта, где губи притисак... Да би се пустило у рад, мора прво да се налије пумпа. Јер је на зупчаник, она само гура воду, ал' зато јој треба вода. То смо увек радили тако да одшрафимо завртањ изнад пумпе, па сипамо воду у рупу, па док се не напуни. Ал' мала је рупа, заметан је то посао... Ма, мислим се, то су спојене цеви, ако ја то отворим а пумпам воду напољу ручном пумпом, тамо је водени стуб виши од ове рупе, значи овамо ће да се слива и истера ваздух. Ајд да видимо - урадим тако, напумпам две канте воде, заврнем тај шраф, укључим компресор. Запалим једну и кажем себи да нећу да се нервирам, сачекаћу до краја цигаре да видим да ли је уопште кренуо да набија притисак. Јер бивало је раније да неће никако да га набије.
Негде око пола цигаре оно стаде. Шта је сад... одем да погледам, а оно 2,6 бара, набио га скроз како треба. Опа бато... кренем да пуним канту по канту да допуњавам оно буре, јер одатле носи воду да залива шта расађује. Хм, требаће нам још једно црево.
То смо црево мислили да купимо сутрадан у Лидлу, јер је недеља и дућани који то држе не раде. Ал' јок, то им спада у сезонску робу, сезона је била пре три недеље или тако нешто... није ми баш јасна логика, а и не мора да буде јасна. Те смо црево купили у понедељак, у оном дућану што је на Багеру, тј на месту где је био, а продавца је изигравао неки чича, канда старији и од мене, а сигурно трипут спорији. Можда је газдаричин отац, држи место док не нађу радника. Нешто се сећам да се она спанђала са сином Паје Чкаљевића, који је и иначе ту близу, ни 50м преко пруге... Хм, све остаје у крају, није прави шећеранац, ми смо се вазда држали минимума од 5км.
И онда смо развукли то црево по башти. Прво смо заливали ране трешње, има уз пластеник једна баш огромна, па онда купине, па дуње, па на крају и сам пластеник (од ког имамо само лукове, а најлон никад нисмо развукли), све до 28. Можда смо прескочили један дан кад је као била нека киша (биће 23.), иначе смо сваки дан ишли тамо, и остављали компресор да ради и ноћу.
Успео сам да покосим све, што ми ретко успева. Обично док стигнем до даљег краја баште, могу поново да косим ближи, ал' ето сад смо ишли довољно често и остајали сат-два дуже него претходних година, код куће нас не чека нико, можемо како хоћемо.
За то време су се ствари догађале другде. Го, Стенли и деца су најзад добили пасоше и одмах узели карте, стижу вечерас. Док ово пишем, остало им је још неких осам сати путовања. Анита једва чека да дође, Неша је „спреман, али не и узбуђен“. На фоткама из авиона, што је вероватно успела да пошаље пре полетања, он делује прилично мрзовољно, ал' то може да буде и поза, уме он да одглуми. На средњем фронту, Нина је добила посао, тј добила је понуду ал' тим поступак није готов - пошто је фирма (канализација, тј „третман отпадне воде“) државна, онда има још да пошаље референце, да јој ураде проверу позадине итд. Ангажовала је Јана, Киша и Бруса да јој напишу своје, јер оне од раније није успела да савата, а мој је посао био да јој ископам датуме и адресе, где је живела док није отишла у Ричмонд да студира, значи оно из Еберга, а за ово у Зрењанину каже да неће ни да спомиње садашњу кућу, него као није мрдала из старе куће. Па наравно, што да компликујемо ствари, та кућа је наша, свима су нам адресе у документима тамошње, а ова кућа ионако званично не постоји... јер је у Слобино време било згодније тако. А тек сад ми не пада на памет да мењам адресу, што мање додира са државом, то боље.
Лова би требало да је добра, 89К$ за почетак, а налето сви добијају повишицу бар 4,6%, толико је прелиминарни извештај агенције коју су најмили да виде колико им плате касне за инфлацијом, минимум толико. Такође је од социјалног добила и пензију за децу, од оног што су им оцу скидали са плате кадгод да је радио, то ће бити око 420$ месечно по детету, плус једнократна исплата за претходних шест месеци. Ех, а пре само две недеље је изгледало да је удрндала с парама.
Јан је већ на путу, он и син су сад отприлике у Пешти, па би требало да стигну овамо другог, таман кад Анити буде рођендан. Наравно да му нисам рекао да ћемо већ имати госте и да немам где да их сместим, него сам мало окренуо интернет јуче, да видим шта има по граду. У хотелу у центру је 59€ соба... ма да, јебала вас четврта звездица, могло је то и јефтиније... А, не, чекај, то је за једну особу у двокреветној. За две је 79. Ајде. Кренем на преноћишта, педагошки, од ближег ка даљем. „Кабинет“ се затворио још прошле године, Берар је још ближе, али је он за камионџије, пуна авлија осамнаесточкаша, у било које доба неко може да крене да маневрише. Ајде оно у старој нашој улици, иза оне апотеке где сам онолике паре оставио пре десет година... Прво доживим технолошко чудо, зовем на земаљску линију а тип се јави са Таре, значи успео је да му се веза пренесе на мобилни. Друго, испостави се да је власница апотеке његова жена. Она мене зна од некуд, а мене срамота што се не сећам ни ње ни откуд ме зна... Тако је то, некад сам био познат у крају, и знали су ме многи а ја њих не. Договоримо све, 3000 динара за две особе за једну ноћ, да дођем ујутро по кључ. Океј...
Како ме нервирају наши хотелијери што још увек наплаћују по особи. Свуда је по соби, само овде... и вероватно у остатку бивше нам.
Кућу смо средили и очистили колико смо већ могли, чак сам прошао партвишем цео спрат. Преместили смо симпићев кауч из спаваће у салон, вратили наш кревет на старо место, однео сам мека горе. Мека смо држали доле јер ми је нешто кењао Телеграм на Змајчеку - није ми се свиђала флетпек верзија па сам прешао на класичну, ал' та је бајата, 3.6.1 уместо 4.8, а онда још и нешто неће она Лоџитекова камера... е кад сам вратио флетпек верзију и из архиве извадио ону А4 камерицу што не уме више од вегеа резолуције, одједном све ради и чак је и слика боља... те онда не треба мек, може да се врати горе. Где смо и прославили шта је већ било да се слави, уз музику са мека, све седећи на том троседу, најзад нема оног доручја између нас. И спавали горе, и, ех комфора, ишли на пишање у ново купатило, нема више кибле...
Ујутро смо чак устали доста рано и кренули у Лидл да набавимо шта већ треба, ал' јок, паркинг препун. Ајд одем до апотеке да узмем кључ од собе и да платим. Ту сам се мало задржао док није дошла друга апотекарка да преузме пулт, док ме ова не одведе горе и покаже ми где је соба, и како се откључава. Платим, обрнемо круг и опет до Лидла - спазимо празно место и обави(је)мо и то. Све то пре 10:30, невероватно.
За Сурчин смо кренули пола сата раније но што треба, да свратимо до Мерета, ал' јок, пољубимо врата, данас раде до пет. Добро, уважавамо фирме које поштују своје раднике, данас малопродаје раде и недељом и макаркад, а чисто сумњам да шљакерима плаћају додатно за то. Те смо на аеродром стигли већ у 18:35, значи цео сат има да чекамо... но, испало је да смо чекали до 20:35 - авион је каснио 20 минута, јер је у Цариграду била нека маглуштина, па су онда још изашли међу последњима. По једна цигарета на паркингу, Америкен спирит, бајаги индијанци ил' се бар труде да личи, није лоше, ал под тим ветром је било више да им правимо друштво него што је била права пуш пауза.
Анита мртва уморна али се не да, преспавала је вожњу. Неша у свом најсморенијем издању, „добро ми је али нисам срећан“, једва да и говори, споразумева се само гестовима, ал' има шмека. Кад смо стигли кући, вечерали (е, сви једу све!), прво се упознао са мачкама (дохватио је Џими и Вафла, Рундек се није појављивао), а онда смо покушавали да потерамо његову машину. Канда се испразнила унутрашња батерија, па никако да крене. Седели смо горе и пушили (Стенли и Анита су већ отишли да спавају), кад дође Неша и каже „нашао сам главни прекидач“. Па, ради ли? „Нисам га притиснуо“. Суви геније, зајебант наше феле...
Ујутро смо нас двоје устали доста рано, ваљда већ око осам, а и Го и Анита су биле на ногама. Око 11 сам коначно успео да убедим Нешину машину да бутира (јавља да нема диска, и онда са њега дигне Пенџери њ7...). Момци и даље спавају.
Био је мало проблем са тастатурама, јер она Рајина је бежична и нешто неће, па смо час убадали код њега, час код Аните у велики таблет, час код мене... завршило се тако што је Неша добио своју стару, Анита моју, а ја извукао из ратне резерве неку стару Лоџитекову, која углавном ради, можда неки тастер кења, не сећам се више који, видећу већ.
До вечери се Неша још штогод бунио због своје машине јер... јебига, Мали мекани је то, шта ти сад хоћеш да тераш данашњу верзију роблокса на машини од пре шест или више година под њ7, ту мора да прође нека ажуришка итд... па је Стенли инсталисао њ7 испочетка, пустио све могуће ажуришке и на крају опет није радило. Још ташта пита зета како иде. Храбра си, реко, питаш човека који се пати са Мајкрософтом како иде, ал' је он срећом већ отупео и само слегао раменима. И завршило се тако што је Неша добио Стенлијев лептоп и приде монитор, па сад има два екрана један изнад другог, на лептопу је пенџери кец, срећан. А таман је било да показује на средњи прст у савијеној својој шаци и каже „хоћу да ти покажем овај прст“. Ма, шмекер.
Увече смо попили по две-три крушке горе у салону и разишли се на спавање кад је ко стигао. Анити се јако свиђа степениште, ишла је горе доле бар десет пута. Обоје ходају на прстима, скоро увек, тако су навикли.
Спомиње се: Анита Џенифер Бергер (Анита), Багер, Брус Ферлејн, Горана Средљевић (Го), Ененберг (Еберг), Здравко Лакатош, Змајчек, Јан Бренкелен, Киш де Кок, Мајкрософт (Мали мекани), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Паја Чкаљевић, Петерхид, Рју (Раја), Стенли Бергер, шворценигер, на енглеском