Први радни дан, у 13. фебруару. Отпешачио та три ћошка до аутобуске, тамо сачекао комби за Перлез. Успут се упознао са колегама. Бар још двоје новајлија - једна колегиница математичарка, баш симпатична, и Мишо.
Одржао сам својих шест часова, и онда ваљда ручао у Трпези, јер сам имао још четири часа поподне. Распореџије у обе школе (тј у оурима исте школе) су ме вероватно убациле накнадно, па сам добио врло блесав распоред - десет часова у понедељак, са празним часом поподне (свих шест преподне, а поподне други, трећи и спојено пети и шести), што је испадао дванаесточасовни дан са две паузе. Онда три часа у уторак, опет на два места у среду (али само два часа поподне) и још два-три часа у четвртак, и онда ништа у петак. Дугачки викенд.
Прошао сам без треме. Добро, можда прва два минута, али за то време сам уписивао час, прозивао да се упознамо итд. Дан је некако протутњао, и није било оно што ми је причао Славе, кад сам га питао шта је зајебано кад почнеш да радиш, да те убрзо почну болети ноге. Некако сам од првог дана навикао да шетам и причам, и није ми тешко пало. Само сам се нешто љуљао у столици кад сам увече дошао кући и сео. Заспао сам као одојче.
Уз зборницу је био и један лавабо, у кафе кујни, и уз њега специјални глицерински сапун, помало провидан. Наводно чува шаке од креде. Ту сам и доживео први културни шок, спремачица ми се обратила са ви, „професоре, хоћете кафицу?“. Ту сам тек укапирао, након осам одржаних часова и сто педесет нових лица која блену у мене, да сам сад професор. Само две године пре овога су спремачице биле страх и трепет, умеле су да се издеру на било кога ко крене преко још влажног, свеже опраног ходника. Професоре су можда заобилазиле, али на студенте и асистенте су се драле без разлике. Зборничка кафа је била солидна, таман да ме мало разбуди кад онолико блебетање крене да утиче на главу.
Касније ћу имати времена да се натенане разочарам у ту децу и њихове радне навике. Нисам ту могао много, темељно су их сјебали у основној.
Због тог перлеског одељења сам морао да устајем прилично рано понедељком и средом, јер је комби који нас је возио до тамо пролазио овуда око седам. Чекао сам га на углу код бусодрома, до којег ми треба десетак минута хода. То је скоро нормална улица, истина неасфалтирана ал' бар има тротоар. Делом иде поред Багера, а остатак поред Нафтагасове авлије па онда Аутобандине. Ту тротоар прелази на другу страну улице, пошто са ове има још три куће и онда ливада до угла. То парче уз фабричке ограде је било скроз неосветљено, тротоар узан али прилично висок, осим на оних пар места где је капија, где се нагло спушта. И некако је успевао да буде пресвучен танким слојем блата чим негде у кругу од сата вожње падне киша.
Брзо сам скапирао шта фали комбију - склепан је на шасији камионета двотонца. Дакле огибљење јако, предвиђено за четири пута већи терет, а седишта као у приградском бусу. Срећом, то је београдски пут, није ни тако лош. А и грејање је добро, што је ваљало кад је дошла зима.