15-V-2012.
Мој први чланак на Суштини је био први део „Историје пасијанса“, тј како сам писао впас. Ту сам покрио само јуни 1983. и некако сам скроз прескочио ону верзију што је радила под БетаБејзиком, јер немам појма кад је то било, можда 1985. или 1986.
Јохана синоћ омацила троје. Пре годину дана је омацила четворо (тачно у дан, укључујући и преступни дан!), и осморо септембра, сад смо очекивали дванаест, шеснаест. Лепи мали ћорави мишеви. Нисам хтео да је узнемиравам, па сам их сликао тек данас, па сам то онда фтповао код Горане да Лена види. Будући власник (бар једног), неки тип са њене класе, је био обавештен и пре фотки.
Нас двоје смо на строгој дијети, једемо углавном свињско, маслац, пуномасни тврди сир, необрано сирово млеко од Димијана, млади лук из Петерхида и хлеб који је опет почела да пече (од своје културе квасца, коју је развила од спора из ваздуха). И мршавимо. Текућа фора је „колико још треба да се обждеравамо да будемо мршави?“.
А нисмо ни дебели. Након прошлонедељних сватова сам добацио до 83кг, сад имам око 81,5, што је супер, с обзиром да сам имао 79,5 ±0,5 као апсолвент. Она једна година кад нисам пушио ме одгурала на 90, што сам добацио пар пута (и узмицао одмах сутрадан), и штагод да сам радио, није ишло испод 88. Тек ме повратак у Србију унормалио.
Посебно сам сфоткао прасећи бут, печен и напола поједен, у плеку. Кожура је имала тачно ону боју, и била савршено укусна и крцкава.
Извукли првих сто литара млека од Димијана, прекјуче је дуг пао испод 900 литара.
Спомиње се: вПас, Горана Средљевић (Го), Јелена Средљевић (Лена), Јован Димијан (Зеки), Јохана, Петерхид, суштина, на енглеском