10-XII-1980.

Започели смо своје домаћинство микроталасним. Био је међу првима - продавац није тачно знао ни шта је то, а камо ли како ради и како се њим рукује. Произвођач је био Еи Ниш, мада је унутра, како смо после открили, био Тошибин челични магнетрон. Кутија је можда била нишка. Оригинално енлеско (или ингришко) упутство нисмо добили, а шапирографисани превод је био међу најгорим и најзабуњенијим текстовима што сам дотле видео.

По нашем рачуну, требало је да троши једва 15% струје од одговарајуће рингле, и хтели смо да кренемо тако од почетка. За оно што иде у тигањ, имали смо и даље мој студентски решо.

Био је гломазан и тежак, нешто као телевизор од 51цм, и радио је годинама беспрекорно. Једном смо га претоварили, топећи чварке у њему, али му је у ствари отишао унутрашњи осигурач, био је још под гаранцијом, па је дошао тип из сервиса и заменио га. Годинама касније, масни кондензат на пластичном штитнику у горњем делу коморе, који је покривао мешачку шипку (да, стари модел без обртне тацне) се запалио. Скинули, очистили комору, штитник бацили. Деведесетих је рикнуо лежај у вентилатору и баш галамио, а пошто је изнутра све радило на 125 волти, нисмо нашли замену. И тако је радио до 1999. мада прилично бучно. Дали смо га неком момку 2005. да то поправи и прода.

Прво смо експериментисали са разним посудама - керамика, пластика итд. Покушали смо да скувамо цео кромпир, и то је остало нетакнуто споља, а изнутра се угљенисало. Смрдело неподношљиво.

Пекли парче меса на пластичној тацни. Масноћа се фино истопила, па истопила и угао тацне. Кожура није потамнела, на неким местима била фино рскава, на другим се баш није испекла. Мешна шипка није баш савршена, некад је предмет ваљало премештати.

Још годинама смо у њему кували кафу. У ствари, и данас кувамо кафу у микроталасном.

У "Луну, краљу поноћи" (спомиње се 24-VII-1972. и 13-VII-1976.) се често спомињу микропредајници, и најчешће би реч била исписана као мирко-, јер је можда тамо неки Мирко био шеф Шишкету. То се примило, па се ово сокоћало надаље звало мирко, а тако је зачета и породична традиција да машине имају надимке.

Било је смешно негде на пролеће, кад су дошли неки њени из Немачке, па смо морали да објашњавамо техничку страну. Забаван обрт, Југоси објашњавају технику Немцима :).

Ђуђина ћерка је била упорно убеђена да је ово телевизор. Мало чудно изгледа, широк црн екран у никлованом челику, ал' нема шансе да је то шпорет. Но, није била једина, нашло се после још таквих.

Била згодна епизода на послу. Један од грађевинских инжењера, који су држали стручне предмете тим струкама, ми је испричао шта је било са сољу за путеве пре неку зиму. Знам да смо ишли ноћу преко пешачког моста ка капетанији, дакле био је један од оних целодневних понедељака. Радио је у друмарском, и како се спремала зима тако су се и они спремали за њу, одвојили паре за со за посипање путева, и већ кренули да уговарају набавку, кад зове неко из комитета. Така и така ствар, те паре да дате за ово или оно - ни он се више не сећа за коју глупост, да ли је фалило да се заврши нека инвестиција, или да се опет погура месни фудбалски клуб, свеједно, со није купљена. Кад је крајем зиме наишао велик снег, чистили су га колико су могли, али од соли ни трага. Чују то новинари, па га зове неко из Политике Експрес да види шта је. "Шта сад да му кажем, не смем да причам шта је било с парама, него ајд, кажем да нас је снег изненадио. Испадне наслов 'изненадио их снег у фебруару' - па ето, мого сам да зглајзнем, овако сам бар изашао у новинама".

Чуј, изашао у новинама. Реченица из наслова је ушла у фолклор. У језик.

---

Спомиње се: 24-VII-1972., 13-VII-1976., Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), мирко, решо, Синиша Штетин (Шишке), чварци, на енглеском