Дошли позивари, како већ долазе, врло касно увече, да ме ухвате пре спавања. Уобичајена стратегија је била да летим испод радара, нисам код куће и то је то. На путу послом, враћам се за који дан.
Сутрадан смо то у расправљали на ужем састанку у ДБА, и Рале нам је причао на шта је личило кад је био лане у хрватском рату, негде на Дунаву, можда око Илока. Каже да је највећа опасност претила од својих, да те неко случајно не упуца, свуда алкохол и бојева муниција. И како је било да се под нишаном добровољно изјашњаваш да ћеш да се бориш у јединицама РСК преко реке.
На сезаму сам тражио још игара за Спектрум, да нараним емулатор на Атарију, јер је Го имала богиње. Добијао сам омражену грешку "Tape loading error" на "Пенетратору"; "Куки" би се смрзао после првог нивоа, "Атак на батак" (тј "Attic attack"), "Најтлор" и "Осми путник", који сви мање више користе исти погон, нису могли да користе Z тастер којим се скупљају ствари.
На другој страни, Го је успела да се угура у топ листу на блокауту, на сулудом нивоу, са 155000 (дотадашњи рекорд је био 103000). Наредних година смо то изгурали преко 300000.
Сутрадан, о Милораду Павићу:
"О укусима се не расправља, али ја Павића читам са уживањем. Хазарски речник је прва књига играчка, и књига лавиринт, а опет и пре свега роман. Читам сваких пар месеци по десетак страна. Увек иста и никад иста књига. Да се кладимо у пиво кроз педесет година да ће га спомињати негде у низу Џојс - Борхес - Павић...
Мада, не верујем да ће пиво ваљати после педесет година."
Устоварио сам већину својих СФ прича, да поделим с друштвом. То ме после извадило, јер су ми нестале са диска... или је нестао диск. Можда је опет било да продају моју кућну машину док сам на терену - дођу из ДБА и само је однесу. Шта нисам снимио на дискете, појела маца. Па сам после вратио са сезама, свака му дала.
Ту негде смо (нас двоје, и још двоје-троје из фирме) били обавештени да ће Кечигина жена да продаје ципеле тог и тог дана. Радила је у једној од продавница обуће на главном сокаку, празној као што су биле и све остале, јер при овој инфлацији нико није хтео да продаје, више је вредности у роби него у парама. У дућану би седео један дежурни продавац, са задужењем да објашњава зашто је затворено - као бајаги инвентар, инспекција, молери, шта већ. Е тог дана нам она отвори, уђемо, и купимо обоје по пар чизама. Моје су биле нешто као наранџасте, са светлим гуменим ђоном, стајале ми као саливене, и наредних седам зима нисам ништа друго ни обувао, док нису зинуле на пар места.
Платили смо на три чека, на почек, што је уз ову инфлацију било самоубиство за продавца. Ко зна зашто су то урадили овог пута, да ли им је хитно требала нека кинта, или да мало намире своје особље, па су пустили извесну количину. Ми смо само шчепали прилику.