17-VIII-1990.
Викенд у Сегедину са Терезом и њеним мужем (ћерка остала са дедом и бабом). Возио сам њихов Рено 17, први пут да возим нешто релативно луксузно. Упецали ме код Хоргоша на радару, јер су ставили по радар са обе стране кривине, па оно што су ми аблендовали није служило ничему, видим да хватају из супротног смера... а иза кривине, гле, хватају и из мог. Први пут да видим пајкане да овако користе мозак.
Изигравали смо праве туристе. Динар је још био јак, 7 RSD = 1DEM, имали смо пара као никад. Па смо вечерали у ресторану, није било за памћење, оно са љутим папричицама је било преслано, отровно слано. Илеш је био у праву, нема праве рибље чорбе северно од границе (тј тек ће бити, то ће ми рећи тек кроз неку годину). Спавали у некој студентској соби у склопу Дома, тј универзитета. Ишли увече да гледамо рок оперу "István, a király" (Стефан краљ), о њиховом краљу из XI века или ту негде, који је продао (државу и народно) дупе хришћантву, католичког опредељења, да би учврстио престо. Музика је ОК, а касније сам установио да ми се још више свиђа бенд који стоји иза ње (Илеш, тојест Серењи и Броди). Сама опера... не баш, није лоше за рок оперу али није ни за писмо ни разгледницу, све сама костимографија и ограничења жанра.
Прошли смо нас четворо са само три карте, немам појма зашто - да ли тапкарош није имао више, или можда овај у билетарници, или је чувао за неког. А можда нам је напросто понестало форинти а мењачнице затворене.
Свеједно, дао сам карте цепачу и питао га на енглеском, дерући му се на уво, где су наша седишта и како да дођемо до њих, машући много рукама, показујући на гледалиште па на карту па на седишта. За то време су њих троје некако прошли иза мојих леђа.
Спомиње се: Илеш Нотарош, Тереза Мазек, чорба, на енглеском