13-VII-1995.
Кући, преко Хоргоша.
Има неки извештај за санитарне прегледе за ззззз. Можда га је радио Брља, а можда сам и ја спремио да однесем кад стигнемо. Поподне, и наредна два дана, Болдијев син је тамбурао апликацију за Стану Чопању.
Е ово је занимљив снимак, свачега има. Го држи Сквики у крилу, а Нина носи... прслук од мог комплета за малу матуру, оно што ми је кева шила, из 1970. Цртеж на леђима је мој, а кева га је ископирала и машински извезла. Не знам шта ми би да то нацртам, наишло некакво надахнуће. Изгледао је смешно, кева га звала „Језушка“, што већ по облику није ништа црковно него очигледна зајебанција.
Позадина је занимљивија. С десна улево... Два кабла што излазе из зида су антенски коаксијалац за телевизор и парица за телефон. За телефон сам био нашао класичну утичницу у истом дизајну као и оне за струју, за РЈ-11 још нису имали. За коаксијалац никад нисмо смислили утичницу, то је тако вирило из зида.
Кутија са каблом је у ствари грејалица, унутра има пар грејача јачине од око киловат-два, то је било за испомоћ и да се колико-толико огреју преко зиме, кад нас звекне она јебачка прогресивна тарифа, па првих 800 киловатчасова у месецу буде по некој разумној цени, следећих 400 двоструко скупље, а изнад тога гаће саме падају. Није било теоретске шансе да се укључује подно грејање на струју, то је шест киловата, док иоле угреје тек да се осети да није хладно, већ смо у црвеном. Зато смо за наредне две сезоне прешли на угаљ, а онда је Божидар (в. 13-XI-1997.) уградио плин, јер је са угљем била превелика зајебанција.
Раштркани метални свећњак је донела Ома из Немачке. Или јој је неко донео. Вазе иза тога су разног порекла - нешто из Кине (оне бакарне), нешто из Румуније из шверца, а једна је чак и наш свадбени поклон од кума. Још увек су све на окупу, само су сад (2023.) у регалу.
Саксије. Стоје на неуништивом постољу за штрикаћу машину, које нам изгледа увек треба и најмање се користи за своју првобитну намену. Данас, неким чудом, опет носи такву машину на себи.
Већину биљака ни не знам како се зову. Лепо су расле, било је некако весело да имамо зеленила у соби. Фикус је најдуже опстао, штавише порастао је баш висок и дугачак (више ово друго), а пошто се надносио над остале, могао је да буде мало даље од прозора, тако незаклоњен. Зато је и растао у страну, а нико се није сетио да га повремено окреће, па је израстао нагнут за бар пет ширина саксије. Што је временом постало проблем. Кад се залије, саксија буде пуна воде, но биљка то извлачи и распоређује дуж себе. Отприлике пола сата након заливања, стабљика и листови толико отежају да се фикус напросто изврне. Срећом, сваки пут би полегао по намештају, не би се изврнуо са њега, иначе би било крхотина и земље по поду.
Кроз прозор се види наш степенасти зид, који смо направили да би нам заштитио терасу од кошаве. Одозго смо полепили плочице, да се не крза. Јер сипорекс није најтврђи материјал, па боље овако.
Иза Нине је онај мањи сто, што је дошао у комплету са каучевима и фотељама, и на њему Даница, Багатова шиваћа машина, и нешто тканина. Не знам зашто је моја пижама о наслону столице, можда је то нека стара па је била спремљена да се распара и угради у нешто друго, ал' то ми се не чини баш вероватно, јер је тканина специфична, из авиона би се видело да је за пижаме. Пре ће бити да се негде рашила па је чекала да се опет ушије.
Спомиње се: 13-XI-1997., Божидар Чкуљић, Болдижар Барваи (Болди), Горана Средљевић (Го), Горан Стаковић (Брља), ззззз, кум, Невена Средљевић (Нина), Ома, регал, сипорекс, Сквики, Стана Чопања, на енглеском