Регрутација. Скупили нас и издали нам буквице, што изиграва личњак кад си у униформи, и то би то. Не сећам се ни где је била, ваљда у некој канцеларији у кругу месне касарне. Не иде ми у главу што се то зове круг (важи и за фабрички), све саме праве линије и углови.
Воза дошао мопедом у школу, ал' да кући не знају, па не сме да га врати исти дан. Може сутра, кад његови не буду код куће кад се он врати. Запало мени да га одвезем кући и сутра вратим. Па сам тако осетио нешто мало коњске снаге под руком. Свратио до IX месне увече, имао неког успеха код неке клинке али... ма не, изнервирало ме место. Превише њих ме тамо зна од пре.
Трећег и четвртог екскурзија на Дивчибаре. Углавном фоткао (Воза понео онај наопачке ФЕД-4, совјетски), по магли. Километар надморске. Углавном био са Вишњом, Д.М. и друштвом из њиховог разреда, а и Воза са мном. Кад смо кренули назад, Слађа ме шаље у њихов бус. "Шта ћеш ти овде с нама?" "Овим сам бусем дошао, овим се и враћам" "Иди у твој II/1. Два дана си био с њима, шта ћеш сад овде?" "Добро, онда дајем оставку, нађите другог преседника одељењске заједнице. Иначе су ме позвали тамо, ово је само да се знамо за убудуће." То препуцавање је почело још после вечере (кад нисмо отишли никуд јер се није ни имало куд, оно што смо мислили да је диско је ноћни клуб). Заједљиво подјебава само да ми утера да се осећам крив што нисам са својим разредом... који добар део времена нисам ни умео да нађем. Иначе, места која спомињем у дневнику ми ама ништа не значе, не сећам се ниједног. Мора да је била лудница.
Петог однео слике у позориште, да ми обрачунају. Стари благајник је у ствари знао (за) мог деду по мајци, било му је баш мило што знам своје корене у граду. То сам запамтио.
У школи, блефирао Возу да сам му скршио мопед.
Осмог смо славили крај године. IV4 је чак имао музиканте - један на виолини, други на хармоници. Школу су већ почели да обнављају, они из најдаљих учионица су премештени напред у кабинете и учионице четвртог разреда, чак и у оно даље крило иза манастира. Хаос. Нешто сам и зарадио на последњој тури слика, мада кад смо видели да су дневници склоњени и нема где да се упишу одсутни, шмугнули смо па сам део зараде оставио у "дансингу", како се звала флиперана у Дому омладине. Добио сам пет и из биологије, ипак скроз одличан.
Деветог, након свега овог, поруче ми да донесем пројектор у Дом, јер В.Р. Туцић, писац "Панта реи: страхоте подземља" држи књижевно вече, и има ролну осмице да одврти. Не знам како сам га носио, је ли неко дошао по мене или ме је ћале... свеједно, било је лудо вече, алтернативне, јелда, поезије, са све наступом пар овдашњих песника, бар једног глумца и ЦДа као репортера, чак су нешто и певали. Било је доста критике на рачун забране неких бројева "Студента" и "Индекса" (то исто али новосадско), ПИВа (тј покрајинске владе), покрајинског суда... Добио сам ту ролну да извртим. Немонтирано, сирово, шврља улицама Новог Сада, са пар занимљивих тренутака кад призумира неког брадоњу како пролази дуж зида излепљеног плакатима, ког је називао кретеном, па ми на неким местима рекао да вратим, пустим уназад, па унапред... што је ишло као по лоју, знао сам контроле свог пројектора напамет. На крају је разбуцао неколико картонских бајаги лутака, уз повике "доле лажни хероји".
Све скупа добра зајебанција, а критика само против неких појава у друштву, не онако ђутуре против система, прецизна и конструктивна.
Једанаестог нисмо извели русвај какав смо планирали. Да правимо ломачу од елемента латина - скоро нико их није донео. На главном сокаку пионирски карневал. Врућ ветар, мене опизди сунчаница. На великом одмору ме спопадне ЦД, одвуче ме у страну и крене да ме поплаши да пазим шта ћу да причам (сад да ли шта може да изађе у новинама, или шта може да стигне на суд), изнесе подлу причу о томе шта сам ја радио на оној песничкој вечери. "Он каже врати оног кретена, а ти вратиш Маркса". А пизда ти материна, мислим се, ја сам само притискао дугмиће, а ти си певао из првог реда.
Спавао цело поподне, и пробудио се сав збуњен, равнотежа ми се тек сутрадан скроз вратила. А у Дом су ме позвале и Слађа и мумије, јој не. Радије оно прво, знам колико сам се пута насанкао са њима. Али рекоше да има и трећа с њима, али надимак исти као још две или три које знам, ал' ако је она на коју мислим та би ишла у пару са Владимиром, а она друга би била она што није баш ружна ал' је зато уображена. Те сам отишао са Слађом. Она је озбиљно изгорела на шлајзу. Срели смо Гашу. Она се није одвајала од мене, изгледали смо као пар, па ми је то сјебало шансе код оне згодне мале из текуће КЧС, то оне што ме увек поздрави по имену мада и даље не знам како се зове.
Тринаестог скупили шта треба да офарбамо лабораторију у ДЦ-99 - то је још остало.
Добио пропусницу за Дом. Два дана касније пробао да је употребим али ништа, улаз бесплатан, Омеге не свирају то вече.
Целе недеље фарбали лабораторију. Тамноплаво, да се смањи одсјај. Има неко прозорче које не можемо баш скроз да затворимо, али не гледа ни у небо ни у двориште него у наспрамни зид, доста близу. Ово ће бити довољно.
Такмичење кајакаша, испод моста, 25. То смо снимали Димче и ја. Кајакашки клуб је баш јак и добро опремљен и познат, и ово су добро организовали. Поподне лепио постере по задњем зиду гараже. Скроз је бела, лепше је овако.
Увече, са Гашом и Слађом и осталима (углавном IV4), и опет је уз мене, прави се да смо пар и све се нешто гнезди уз мене. Дефинитивно ми није кандидат, шта ће ми таква невоља у животу, па сам се одмакао пола метра. Није баш пала, замало. Рекла ми је да се јебем, што је високо на њеној скали. Оставио сам их у јорган сали и прешао у диско, у другом крилу. Неки војници, добили излаз, смирују једног свог другара. Скоро да и сам будем увучен, још не знам језик пијаних. Следећи круг ме неки сликар овдашњи ухватио да му помогнем да одвојим другарицу од рибе коју је барио... ал ова што ме запала била баш досадна, и њој досадно. Види се како мрзовољно развлачи жваку. Трећи круг (а враћао сам се до друштва јер сам тако обећао), у флипер сали ака дансинг сали (јака сала, склепан кров над пролазом између диска и вецеа) спазим ту малу из КЧС и најзад запамтим име - Линка. Е то већ може да се запамти. Али смо се ту негде загубили а ја завршим тако што сам упао у не знам колико дугачак разговор са неком рибом (израз је управо почео да се користи) из јединог солитера у граду, где смо се прегањали око ничега добрих пола сата, и мада није била расположена (не воли своје годиште), нисмо ни прекидали разговор. Отпратио сам је скоро до зграде, а онда нисам умео да изађем, нисам добро попамтио скретања, а ту сам био укупно двапут дотле, и то по дану. И бајаги случајно је опет сретнем кад је излазила, јер каже нема кључ па иде негде по други, и што је баш мене морала поново да сретне. Но, то је и био последњи пут, никад се више нисмо срели, мада сам касније често пролазио туда - ту је пешачка стаза од центра до 13. фебруара и машинске. А верујем да бих је познао, занимљиво лице. Но, бар смо се изразговарали, било је занимљиво и на тренутке оштро. Можда сам могао да је исфолирам да сам старији, ал' онда ако би и упалило, на шта би изашло кад ме провали.
Док се она ту мувала, појаве се двојица музичара из екипе која је правила звук за "Прогресивца", па онда још један који ту станује (касније географ, па онда једном и директор музеја), каже има гомилу акт фотографија које би некако да пласира па ако би могао то преко клуба... па смо ту стајали и чантрали још пола сата, ко зна о чему све. На крају сам их питао и куд се излази одавде, трипут су ми објаснили (двапут добро, једном лоше)... а у ствари јесте просто, није то ништа велико, 100м на било коју страну па си изашао, једино што се баш одатле не види ниједан излаз. Стигао кући за 25 минута.