O ukusima se ne raspravlja, dakle na pravom smo mestu - ovde nema rasprave.

Ako hoćete čokoladu da valja, nađite gde ima belgijske. Švajcarske i ostale se ne uvoze, možda po nekim specijalnim buticima, ali u normalnom dućanu nema druge. Belgijske, i to dosta jeftine (100g je koštalo $1, pa $1,23 pa tako do $2) je bilo u Volmartu, dok je bilo. To je trajalo dve-tri godine, i onda nestalo kao da je nikad nije bilo.

Trejder Džo (alternativni lanac sa drugačijim asortimanom, samousluga a pomalo butik) ima belgijske od pola kile, zvane "pound plus" (jer je pola kile 1,1 funta), odlične i cena odgovara. To smo trošili poslednjih par godina.

Od domaćih, dobre stvari ima Zekeri (Zachary), i valja ponešto od Girardelija, koji je ipak više pakovanje nego čokolada.

Ostalo je sve Herši (Herschey), što će reći prezašećereno, punjeno uglavnom karamelom na sto načina, često steže grlo jer je previše šećera, emulgatora, soje i koječega. Karamel je najjeftinija sirovina, šećer i mleko, a uzdignut je reklamom kao da je ne znam šta. Zato od punjenja neće da se nađe lešnik; ponekad ima sa bademom, često s kikirikijem (i to puterom od kikirikija, sa mrvama - dakle slabije mleven). Ameri vole, jer su navikli.

E, da, ima i Toblerona, nutele. Nema eurokrema, ni za mazanje ni u tablama, niti nečeg sličnog.