Za razliku od nas, koji smo većinom zaobilazili metode književne kritike u osnovnoj i srednjoj školi, slabo čitali lektiru (a više sve ostalo), Ameri misle da to baš tako treba i ne može drugačije.

A nauče elemente - da priča ima likove, radnju, tempo. I onda se drže toga. Evo tipičnog odlomka iz kritike jednog čitaoca (o knjizi "Kapitol: Dina" Frenka Herberta): "Kroz dobar deo knjige likovi pričaju, o raznim stvarima, i ne rade apsolutno ništa. Ima knjiga koje su uglavnom radnja, i ima romana sa likovima. Ovo nije nijedno od toga. Umesto toga, sva ta priča nam pruža uvid u društvo, i kako Bene Geserit misle, i zašto delaju tako kako delaju. Ali to stvarno sporo gura priču."

Drže se uputstva i priručnika, disciplinovano, čak i kad čitaju za sebe. Idu po spisku i proveravaju tačku po tačku da li ima i ovo i ono. Sve što završi sa nedovoljno štrikliranih kućica ima da ne valja, pa da je ne znam kako genijalno. S druge strane, bilo kakvo sranje koje ima sve što treba da ima, ima da valja.