Шеснаестог, значајно побољшање у rebfpt.prg: прескаче прва 32 бајта скрљане табеле, напросто узима да је почетак првог слога на првом бајту после списка поља. Јер шта ако је заглавље сјебано, што га уопште читати.
Радим на генхлп... тј genhlp.prg (или хлпс верзија) има датум који је оставио upitig2.prg у генерисаном коду, где се само уноси кључ гране менија која се уноси. Мада мислим да је цео menu.dbf могао да се попуни одједном (јер је хијерархијска табела), па је сврха овог дијалога ваљда да се изабере у њој полазна тачка. Кључеви баш нису морали да буду хијерархијски, тј кључ није рип поље; нема ни поља за слог изнад. Уместо тога (Салетов трик) ово је дете кључ који пише у родитељском слогу, који у ствари нема кључ. Ако почиње на МН онда се траже сви нижи кључеви који почињу њим; ако не, онда је то назив програма који треба потерати, дакле тај слог је на дну хијерархије, нема деце. Сасвим просто и омогућава да се иста подграна менија позива са више места, што онда збуњује кориснике јер покушавају да попамте где је шта, ако је нешто на два места, погубе се.
Више година смо у ДБА терали генерисане меније; међу првим стварима што сам урадио у ГенерАлу је да меније правим у трку из menu.dbf, што је у КлиниСису много помогло, јер се прво корисник пријави па се онда прави мени, па зависно од тога ко је корисник, неке гране менија не да су засивљене, неактивне, него их уопште нема. Мени је динамички, тј прави се у трку, кад се корисник пријави. После се не мења.
Аваи има две просторије у Бангровој зградици с моје стране Житног трга. Неколико месеци касније смо се преселили у њихову већу зграду уз западни надвожњак. Нешто се сећам да смо се селили у пролеће. Можда наредне године? Не, ево под 28. фебруаром постоји верзија ОснСреда. Има чак и the.log под тим датумом, и теран је rebfpt.prg, и catal6.prg је изгенерисао неколико ствари. Ту у називу зипа стоји име оне клинке што је волонтирала код нас, а она се ту задржала само пар месеци, видела да је то мало компликовано за њу и нестала, више је нисмо видели, и то је све било у тој малој згради. Дакле у велику смо прешли вероватно негде на пролеће.
Лена је закачила једну фину малу забуну, која је онда још две-три године боравила у кућном жаргону. Не знам ко јој је објашњавао шта је то анђео, што је она свеједно запамтила као анђел (ех то претварање л у о, многи то никад ни не укапирају*) и то тако да значи голо дупенце. Све до „гле, види јој се анђел“.
Ту ми падне на ум да мора да је то донекле узрок педофилије, јер онолики нису никад имали прилике да виде неко лепо и округло дупенце или какво год, осим у цркви, на тим сликама. Дакле увек дечије, веће бројеве не држимо. Ко зна колико их има којима се то тако урезало у главу.
----
* ...јер је престало да се примењује на речи које су ушле у језик од 20. века наовамо, није мантио него је мантил. Посебна је зајебанција што се -л враћа у косим падежима - петао, петла - а најгоре су именице на -лац. Ту је обратно, л прелази у о у косим падежима, гледалац-гледаоца, а у множини гледалаца, па онда наслов у новинама „у очима гледаоца“ значи да је на стадиону продата укупно једна карта.
23-XII-2019 - 16-V-2026