23-VII-2026.
Ујутро видим да нисам први... тетке су већ честитале Тањи рођендан.
Извадила остатак јагњетине од пролетошње журке, па укрчкала гулаш. Јак, јеботе, меса колико ти душа иште, а костију скоро да ни нема. И неке куповне макароне, изеш гулаш ако ти не цури сафт из цевчице. Наравно да сам одвалио педесетак минута, али тек после 16:00, не би ваљало да сам одмах, треба то прво сварити.
А онда смо се и видели, баш кад је разгледала фото албум што јој је сложила дадиља, од фотки што је сама снимила чувајући је. Добро фотка, може то и телефоном лепо да се сложи, а Тања баш воли да препозна себе на фоткама, и друштво са игралишта. Онда је била нешто раздражљива, па су отишли да провере првог сумњивца, да није гладна. Видимо се у недељу, као и обично.
Увече смо, пак, прославили како доликује. Хм, по накнадном рачуну испада да је у понедељак отишло скоро пола литре, нисмо ни лоши.
Петак, ситна вест: Неша виши 2 цм од Горане. Тако одједном, синоћ приметили.
Субота, пазар у Мерету, узела 50 лименки сардина, хоће да проба ту дијету, да 4-5 дана једе само то. Добро, ти пробај, ја баш и не морам. Тојест, придружићу ти се понекад, волим и ја сардине, ал' не морам стално а није да нећу никад.
Предвече зове Нина раније него иначе (умела је и пред поноћ некад), редован извештај. Остале су јој још две полице и да премести фотељу. Лепа фотеља, јел' кожна? Није, али је мејд ин јуесеј и обара се за дремку. Деца су спавала, Санда наравно на њеном а не свом кревету, и то попреко и ничице. После стиже и фотка... полице на месту, Санда заваљена у фотељи са све књигом у рукама, и стојеће светло за читање. На полици, на видном месту, „Гедл, Ешер, Бах“ (в. 12-IV-2003.), мада, ајде, треба Есхер, толико смо научили холандски.
Предвече, Лена ми проследи извештај о набавци од Милана, каже бајати модели, то више нико нема. Ех, то тржиште је скоро као интернет, свашта можеш да нађеш осим двапут.
Сутрадан смо само лагано ручали - омлет (од три јајета, сад носе нешто ситније, сумњамо у састав ове туре хране) и остаци од руске салате. Пробао да дремнем после ручка, нисмо се нешто наспавали после разоноде и пића, ал' јок, не иде. Сели у Јоду, лади иде. Прво до Рерса да купи Тањи нешто за рођендан (хаљиница, глобус, фломастери... 1200 динара свега), дотле ја у Роду, опет немају маги зачин ал' у апотеци имају ернафил, па онда тутањ до Београда. Као и увек кад је лепо време, мимоилазимо се са гужвом, кафанама успут се пуне паркинзи (не толико ове три у Стајићеву, него Стара Дуња, оба Трофеја и ово (синдикално) 'одмаралиште' код Ечке, које се сад зове 'Капија града' -е, капија, па што не возимо кроз њу?). Чекало ме моје место за паркирање, јер је скоро невидљиво, док се прилази уопште се не види да између саобраћајног знака и стубића од ограде и следећег паркираног возила има места за целог Јоду (а није ситан, један ме претекао и у огледалу је изгледао велик као џип).
Кад смо стигли, Апи се разлајао као некад, последња два месеца је био удресиран да не излази на степениште, ал' није баш ни пробудио Тању. Брзо за нама је стигао и Стојан, а утом се и Тања пробудила. Изненађење дана: она говори, у целим реченицама и са исправним падежима и лицима. Тек тако изненада, каже Милан да је то кренуло тачно у четвртак, кад је напунила две године.
За ручак су наручили све јапанско. Наредне две недеље ми је на иконостасу фотка како баба храни унуку мисо супом, а ова има коњски репић изнад чела, јер коса јој је нешто подивљала, штогод да се уради оно пада преко очију. У супи је било и норија, ал' то су извадили. Стојан је обећао да ће да се дува код колега како његова унука од две године једе суши.
Моја драга је после гунђала, није то њој клопа, то је сиротињска кухиња, форе и фазони како од ничега направити нешто, и то је сад отмено и скупо због десетак сировина које се увозе издалека. Шгјз, мени је то добро, можда га не бих јео сваки дан, али не бих никад одбио, укусно је и све скупа се наједеш, мало овог мало оног. За дување свеће сам паркирао еоса 70 на ролну папирних пешкира, нациљао преко стола и... одлично, све лепо успело осим што је флаша неког десертног вина што је Стојан донео била тачно у сред кадра, срећом не заклањајући слављеницу него торту. С друге стране, бар пламен свеће није кварио мерење светла, па се све остало лепо види, а и звук је одличан.
Баба је одвела слављеницу да проба нови тротинет (тј стари, опрала га добро, као нов), каже уме да га тера, но то и није нешто дуго трајало, мање од сата. Онда сам попричаао са Миланом око тог озвучења, почевши кукњаву на вечиту смену модела старом тирадом о пастама за зубе, како већ дуже од века сваке године кажу да су свих претходних сто и кусур година јели говна, не ваља то ништа, ево сад да видите какву пасту смо направили, а онда догодине не ваља ни та. Милан је канда пропустио почетак па је у неком тренутку питао о чему је реч :). Ма о озвучењу, ето направили су савршене кутије и шта сад, то више не ваља. Па нема тржишта, ко је хтео да купи купио је, више се не тражи. Па ево ја тражим... Ал' добро, дај шта даш, и верујем да је у ствари тачно то што он каже да је то као лептоп од шесто евра - има их на десетине и сви су исти.
Извештај о кајсији: упутство су примили к знању, и нису претерали са количином, него су то лепо поделили између себе да носе кући, оно не вреди да причамо, нико нам неће веровати, боље да понесемо. Видели су и Апија, „огроман ти је пас... а и ти си“. Или, како би речено пре неки дан, „изненада јако трудна“ - стомак се опустио и баш испредњачио, каже има још само пет недеља, а можда и мање.
Увече исто тако некако одједном... Анита је одједном дошла нешто стасита и озбиљна, не бекељи се више, и показивала нам своје цртеже - има чим и на чему, Го вазда добија сликарског материјала на рецензију. Неша, пак, стварно виши од маме, а тек кад се пропне на ножне прсте, онда и целу шаку. И некако ми се чини да баш ужива у томе, и добро му стоји, постаје још већи фрајер него што је био. Стенли продао још један ауто, бакшиш и чашћавање (200+700 долара) је добио одмах, а преосталих 7000 од недеље, и још га је лик грдио што продаје тако јефтино. А од оног камионета ништа, то је он само безецовао ал' неко је био бржи. Каже спиздили су 400$ у Костку (јер је он сам спирио око 100$ за нешто да части муштерије), а његов Херцеговац их је возио до тамо... колима која је купио за 500 :). Свидело му се објашњење како ми је клима поправљена методом српског кључа.
Причали смо до један, а онда полегали без одлагања. Од моје три прилике за мачкодрем, испало је да нисам употребио ниједну - после ручка није успело, поподне није било прилике, увече радио фотке и чекао да се Го јави, прошао воз. Онда ми се учинило да нећу моћи да заспим, ал' не знам шта је било после.
Понедељак. Устао нешто рано, око пола осам ваљда (надокнадио после ручка). Она најзад раскрчила тај рузмарин, каже неће да дестилује другу туру, сапун јој се ни не осећа, нема тај мирис. Да ли није довољно или шта већ, одустала.
За вечеру сам јој се придружио, сардине, лука и мајонеза. Уопште није лоше, јео сам ја то кад сам имао око десет година, с тим што лук није био тако ситно сецкан, и још нисмо знали за мајонез ал' је било леба. Ово је у ствари баш добро, само да је хладно. Паркирала пет лименки у фрижидер за наредне дане.
Уторак, оборио рекорд, спавао до 12:50. Шта ми би. Пошто сам јуче завршио „Месију Дине“, право отрежњење након јуначког и славодобитног претходног дела, оно како Муад'Диб покушава да сруши мит о себи ал' како год да врдне, оно га сустигне, пређем на „Децу Дине“. Синоћ сам се мало подсетио и те дугачке сцене са завереницима, да видим како су је урадили 2003. у оној мини серији, и... ни налик, сестро. Спичили су нешто, што не би могло да се стрпа у мање од десет минута, у само два, избацивши навигатора, увевши Хајта сто страна пре него у књизи, и заменивши Ирулан Венсицијом... но добро, то је било тако тада.
Фотка, Тања дува мехуриће. А, биће од ње економиста... А, не, вежба дување за следећи рођендан.
Док читам, обично пустим фес да ми врти фотке - па скакућем погледом са једног на друго, мало као разгибанцију за очи (она мрља је остала онако разблажена као што је већ неколико месеци, нема значајнијих промена осим што ми се помера, па је час тик десно-доле од жуте мрље, час ивицом на њој, те сходно томе могу да је ни не приметим или ми смета; и даље пијем таурин), и наиђе једна из војске, од оног лика, сликара у покушају, види октобар 1981.. Ајде, ретко је презиме чак и међу Мађарима, потражим га. И гле, постао је сликар и то православни фрескаш. Нађем неки видео где пола сата причају са њим, ма скроз православац, баш верник. Е, штета.
Пре спавања безалкохолно вече - она једно пиво, црни будвар, ја остатак оног розеа, остало за две чаше, таман. Она лепо заспала, ја седео до пола три, и опет неће сан тако лако на очи. Тј заспао сам вероватно двадесет пута. Устао око осам, ваљда сам одспавао нека четири сата у збиру.
Нашла причу о томе како је неки професор зајебао студенте, рачунајући да неће да ураде домаћи него ће да користе некакав АИ, па је у текст задатка, у опис оног што треба да се уради, убацио „обавезно споменути Мадагаскар“, али је офарбао слова бело, на белој позадини, рачунајући с тим да ће АИ да игнорише фарбу и прочита то као део задатка. Оборио је све који су споменули Мадагаскар, што је било око две трећине њих, а остале питао да на усменом образложе оно што су у раду написали. Одустали листом, остала шачица.
Среда. Млекаџија нам се вратио са одмора, те две недеље што смо се испомагали трајним млеком су прошле. Шабачко из „Граница“ није лоше ал' њој се нешто не свиђа, но то имају у Мерету. Двапут смо узели и неко алпско из Словеније, од 3,5% млечне масти, много боље. Дан прошао онако, у ништа. Врућина и не излази нам се. Изјутра сам још и отишао до поште, бициклом, да уплатим допуну за телефон док још није ударила жега, и после вечере што посекао што поломио остатке рузмарина око плиномера.
Њена дијета на сардинама се показала досад најбоља, скинула је кило ипо за три дана. Придруг сам, делимично - нећу да се држим строго тога, ето јео сам двапут одмрзнут пасуљ, има супе, данас супа и пилав од ћурећег батка, ал' она јок, само сардине. Наравно, не клот, под један оцеди оно сојино (!) уље из лименке, па дода нешто. Досад је било сецканог лука и мајонеза, свидело се и мени и, јесте, лепше је хладно. Данас, њен сос за пицу и сечене маслинке, пробао и ја, још боље. Уосталом, већ је и кето дијета имала учинка, у понедељак сам имао 82кг.
Ал' дан се вукао, слабо је било и вести за читање наглас, Кулачин и Видојковић као да су на паузи, осим што им опет прете да ће их убити, политика не узима слободан дан. Те тако проводимо поподне и вече свако за својим екраном, и кад дође да запали нешто нам не иде разговор. Увече још горе, читам Дину и пуштам фес, да не бих сваки пут шврљнуо оком да прочитам текуће наслове на форуму или у вестима, него тако, наизменично бацим поглед на текст и на фотке, и њу већ нервира то, како могу толико да гледам исте фотке. Ех, али шта све ја уочим у њима, гледам по буџацима и свашта приметим. Те је тако испратим на спавање и наставим да читам. Ал' сад баш само читам, погасио мониторе.
Негде око пола један ево ње, обучена, пита јесам ли за шетњу. Па, напољу се и расхладило већ, што да не, ја бих понео фоткалицу. Важи. План да прошетамо до месне је одмах одбачен, та улица баш није нешто. Месец пун и доообар кемтрејл преко неба, наравно да сам морао да сфоткам нешто на ту тему. Ово је ћошак наше и те улице, ту је Агенција - они Роми што тргују колима а имају и бели лимо, који слабо нешто видим да се мрда из гараже. Знам лика са игралишта, исто деда, пар пута се трефило да су нам се унуке играле заједно. Ова најбоље осветљена зграда има четири стана, то је оно што је правио управник затвора па распродао (в. 27-VII-1986.), а ова нова иза је сад практично завршена, осветљена ноћу, и још празна, ваљда сређују папире па да крену да продају станове. У шрех од тога је она коцка са три стана, иза самоуслуге, што је Звездана зидала, ту је ваљда сместила ћерку, удала се недавно.
Те нисмо продужили до месне него смо прошли поред самоуслуге, па до царине, па сели на клупу на дечјем игралишту. Справе и клупе, наравно, у килавом стању, седишта на клацкалицама одваљена, на већини клупа фали понека летва, ал' нашли смо једну целу па сели и запалили. Бар је покошено, трава скоро сува, а то што млади вандали уништавају справе, па то су увек и радили. Увек ће бити младих без будућности, овог пута са итекако добрим разлогом, не само да немају шта да раде, него знају да тек у будућности неће имати ни толико. Па онда празне ту фрустрацију овде, ноћу, далеко од очију.
План је био да се вратимо нашом улицом, с тим што нисам баш био расположен да пролазим туда, због паса луталица, било је случајева да су дивљали, а уз ову сушу ко зна какви су. Међутим јок, ово су наши домаћи авлијанери, мало им севнеш блицем па држе растојање.
Имали смо још две цигаре, па смо се вратили кући. Прилаз сад скроз другачије изгледа, тако без рузмарина, срећа у месечину. Цела шетња је била једва пола сата, вратили се у један. „Хоћеш пола пива?“ се завршило тако што сам насуо неки архивски тутифрути, мислим 22.1, не, 24.1, онај што смо пробали па оставили за касније, е сад је то касније. Одличан, то ћемо у понедељак да носимо. Стигли до треће, лепо легли и заспали, ал' ни то није трајало, ваљда нас сустигао свеж ваздух, мало је фалило да ни не спавамо, ал' и то је било готово пре три. Знам да сам у четири ишао на оточац*, и да сам имао осећај да сам спавао већ цео сат. Ето нама разоноде ниоткуда. И гле, може и без плаве пилуле, истина не држи баш дуго али ради.
Четвртак, направила још једну туру сапуна, од оне не баш најбоље масти из Мерета и маслиновог уља друге класе из Персуа. Додала мало оног мошуса, свиђа нам се тај мирис некако најбоље од свега, можда што је у неком облику био некад у Меримином дечијем сапуну (који смо успели да купимо онда на Дивчибарама, ал' је то сад одвратно лоша имитација себе). А понестаје тога, оно што је купила у Врњачкој деветнаесте, већ је при крају. Почиње потрага.
Поподне зове Лена... Тања има невероватну фризуру, пошто је опет имала кикице и управо јој је скинула гумицу, а оно и даље стоји онако. Обично је плава коса мекша и тежа, ал' ово не, чврсто је и има своју вољу. Шишке јој већ увелико падају преко носа, мора да се веже некако бар док једе, јер обично склањање у страну не држи ни десет секунди, то се само враћа на нос.
Субота, први. Посета на sGradlj.com за јули је ипак била за длаку мања него у јуну, 140573 - фалило 300. Посета у последњих осам дана је шврљала од 183 до 7276 дневно. Или је нека лудница у току, или сервери имају дилеју.
Милан ми нашао звучнике, картицу, Лена ми пренела линке, важи океј то је то, дај. Отишао да купи. Дотизи ми опет фактурисао а не знам како су направили аутоматику на Пејпелу (где опет не успевам да се улогујем да сторнирам) и узели ми 234$. Нећу још да кварим себи викенд, јебање мајке сам одгодио за понедељак.
----
* на пишање, тј да оточим. Оточац сам запамтио по томе што су правили најбољи бензин за упаљаче, савршен, тачно какав треба.
Спомиње се: октобар 1981., 27-VII-1986., 12-IV-2003., sGradlj.com, Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Горана Средљевић (Го), еос70, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стелуца (Звездана), Стенли Бергер, Стојан Настић, Тања Настић, тутифрути, фес, фрајер, на енглеском
24-VII-2026 - 12-VIII-2026