(Ме, према снимку разговора са Бовидом)
- Стварно, шта ако бих желела да поступите
са мном како поступате са својима?
- Нема правила. Како будеш желела. Смрт
треба да је у складу са животом, иначе је
несклад.
- Ово звучи као да црно није бело.
- Несклад као у мусике.
Није добар звук.
- А, дисхармонион? Да, то има смисла. Али
како да човек зна кад је то? Не можеш се
припремити.
- Можеш, можеш. Увек имаш могућност избора.
- Да ли то значи да код вас постоји… обредно
самоубиство?
- Обредно? Ах, да вера налаже. Не, нема
везе са вером. Какве везе има вера са оним
што ћеш начинити од свог живота? Вера не
може управљати човеком. Човек одлучује
шта ради, у шта верује. Ако вера у нескладу
са животом, онда не верује, није његова
вера. Нађе другу или баци све, прави своју
ако хоће.
- Али како зна кад ће умрети?
- Сазна на време, макар два дамара пре.
И бира како ће да умре. Неко се тренутно
успава и тако чека; неко пева, неко ћути.
- Неко умре кад хоће?
- Има и то. Кад мисли да готов посао на
животу. Кад испунио своју замисао.
- А из очајања?
- То противно нама. Помогнемо колико год
може. Није лепо очајан. А и ретко. Била једна
пре неку годину, замало… али то није било
тако за стварно. Било јој је тешко, покушала
да заврши себе, али јако нескладан… сви
ближи чули и дошли. Било добро после, ено
је живи.
- Како сте је чули?
- Нема реч на комон. Најближе посебан
канал за случај опасности, веза која се
не омета и не користи без потребе, како
каже ваша књигара.
- Хитни канал?
- Да, ви тако зовете га.
- На шта ради?
- На звање. Како мислиш на шта ради?
(сваки, али баш сваки наш покушај да схватимо имају ли телепатију завршава се језичком збрком)
- Добро, шта ће бити са мојим телом кад
умрем, ако желим да то буде као овде, као
да сам одавде, и не дам упутства? Ми нисмо
тако здрави као ви, могла бих умрети кад
нисам приправна. Једино упутство је да
поступите као да сам ваша. Шта би се десило
да сад умрем?
- Била би мртва.
- Где бих онда била?
- Психе, ко зна. У шта верујеш, тамо и стигнеш.
- Не верујем.
- Онда нигде. Нестајеш, што се тебе тиче.
Мада, ко зна. Обичај је да мислимо овако,
али нико не верује да је било шта од тога
извесно. Не може се знати.
- Ти си егол?
- Верујем у то, засад. Знам да не знам.
Ти знаш?
(овде ће нешто да ми промакне, осећам)
- Не знам. Не знам ни шта би требало да
знам, а и оно што знам, не знам да ли је баш
тако.
- И не верујеш?
- Верујем једино да мислим да сам урадила
оно што сам урадила.
- Можда си егол, да не знаш.
- Не верујем да сам егол (обоје овде
прекидамо расправу и ваљамо се од смеха
- јер све време смо се трудили да не говоримо
свој језик. Он је говорио комон, а ја његово
наречје ниског језика, и успели смо да направимо
реченични обрт упркос заврзлами коју смо
играли. Сад сам превазишла границе свог
незнања.). На страну психе, то се не зна
ни код нас - шта бива са телом?
- Некад закопамо, некад спалимо, некад
у воду. Има разно.
- Разно?
- Понеко хоће да буде у кући. У темељу
нове куће. Да посадимо његово дрво у њега.
Да исечемо и бацимо рибама. Да дамо младим
видарима да уче. Да се осуши и самеље и баци
птицама.
- Није вам гадно?
- Не смрди кад се добро осуши. Зашто би?
- Да мељете човека и бацате птицама.
- Човек више није ту. Иселио се. Тело без
човека је као тело било чега другог, без
суштине.
- Добро, у мене посадите неко цвеће. Нешто
што цвета ноћу.
- Пренећу ово где треба. Осећам да живиш
после мене. Идемо да пливамо.
(и то њихово пливање у сред зиме… бррр)