4.10.2 Смрт

Покојнике не сахрањују. Бар нисмо приметили никаква места где би се одлагали лешеви, нити се таква места обилазе, ако и постоје. Питали смо своје суседе шта ће бити с нама кад умремо. Одговорили су нешто неодређено, уверавајући нас да ће поштовати било који обичај који наша вера буде налагала, те препоручити наше психеи, или у шта већ верујемо, најбољем месту у које верујемо да треба да стигну. Будући да је верска идеја последње што смо хтели да понесемо од куће, међу посланицима смо сви неверници, и никаквих посебних жеља немамо.

(Ме, према снимку разговора са Бовидом)

- Стварно, шта ако бих желела да поступите са мном како поступате са својима?
- Нема правила. Како будеш желела. Смрт треба да је у складу са животом, иначе је несклад.
- Ово звучи као да црно није бело.
- Несклад као у мусике. Није добар звук.
- А, дисхармонион? Да, то има смисла. Али како да човек зна кад је то? Не можеш се припремити.
- Можеш, можеш. Увек имаш могућност избора.
- Да ли то значи да код вас постоји… обредно самоубиство?
- Обредно? Ах, да вера налаже. Не, нема везе са вером. Какве везе има вера са оним што ћеш начинити од свог живота? Вера не може управљати човеком. Човек одлучује шта ради, у шта верује. Ако вера у нескладу са животом, онда не верује, није његова вера. Нађе другу или баци све, прави своју ако хоће.
- Али како зна кад ће умрети?
- Сазна на време, макар два дамара пре. И бира како ће да умре. Неко се тренутно успава и тако чека; неко пева, неко ћути.
- Неко умре кад хоће?
- Има и то. Кад мисли да готов посао на животу. Кад испунио своју замисао.
- А из очајања?
- То противно нама. Помогнемо колико год може. Није лепо очајан. А и ретко. Била једна пре неку годину, замало… али то није било тако за стварно. Било јој је тешко, покушала да заврши себе, али јако нескладан… сви ближи чули и дошли. Било добро после, ено је живи.
- Како сте је чули?
- Нема реч на комон. Најближе посебан канал за случај опасности, веза која се не омета и не користи без потребе, како каже ваша књигара.
- Хитни канал?
- Да, ви тако зовете га.
- На шта ради?
- На звање. Како мислиш на шта ради?

(сваки, али баш сваки наш покушај да схватимо имају ли телепатију завршава се језичком збрком)

- Добро, шта ће бити са мојим телом кад умрем, ако желим да то буде као овде, као да сам одавде, и не дам упутства? Ми нисмо тако здрави као ви, могла бих умрети кад нисам приправна. Једино упутство је да поступите као да сам ваша. Шта би се десило да сад умрем?
- Била би мртва.
- Где бих онда била?
- Психе, ко зна. У шта верујеш, тамо и стигнеш.
- Не верујем.
- Онда нигде. Нестајеш, што се тебе тиче. Мада, ко зна. Обичај је да мислимо овако, али нико не верује да је било шта од тога извесно. Не може се знати.
- Ти си егол?
- Верујем у то, засад. Знам да не знам. Ти знаш?

(овде ће нешто да ми промакне, осећам)

- Не знам. Не знам ни шта би требало да знам, а и оно што знам, не знам да ли је баш тако.
- И не верујеш?
- Верујем једино да мислим да сам урадила оно што сам урадила.
- Можда си егол, да не знаш.
- Не верујем да сам егол (обоје овде прекидамо расправу и ваљамо се од смеха - јер све време смо се трудили да не говоримо свој језик. Он је говорио комон, а ја његово наречје ниског језика, и успели смо да направимо реченични обрт упркос заврзлами коју смо играли. Сад сам превазишла границе свог незнања.). На страну психе, то се не зна ни код нас - шта бива са телом?
- Некад закопамо, некад спалимо, некад у воду. Има разно.
- Разно?
- Понеко хоће да буде у кући. У темељу нове куће. Да посадимо његово дрво у њега. Да исечемо и бацимо рибама. Да дамо младим видарима да уче. Да се осуши и самеље и баци птицама.
- Није вам гадно?
- Не смрди кад се добро осуши. Зашто би?
- Да мељете човека и бацате птицама.
- Човек више није ту. Иселио се. Тело без човека је као тело било чега другог, без суштине.
- Добро, у мене посадите неко цвеће. Нешто што цвета ноћу.
- Пренећу ово где треба. Осећам да живиш после мене. Идемо да пливамо.
(и то њихово пливање у сред зиме… бррр)

myspace visitor tracker