23-V-1991.
Између 1988. и 1990. нисмо много урадили на кући, делом због пара а делом зато што је баш трајало док смо исекли сипорекс на четвртине (7,5x25x60 цм) и од тога направили оплату за серклаж тј венац од армираног бетона на врху зида. Секло се споро, имали смо само обичну тестеру. Постојала је и специјална тестера, коју смо једно време зајмили из стамбене задруге, али се брзо тупила а и морали смо да је вратимо. Обична тестера за дрво, разапета на раму од челичне цеви, је могла да се размеће обичним клештима до у недоглед. Загрејала би се, опустила, ишла укриво али би ипак секла, а то што врлуда се потирало окретањем блока час овако час онако. Трајало је али смо га урадили. А онда смо излили плочу и стали. На фотци се види са које висине се сливала прљава вода низ зид.
Завршили смо бочне зидове на спрату куће, и коначно скупили паре за грађу за кров. Кров су наместила два мајстора са села (радили пре код Оминог комшије, одатле смо их и узели) за два дана. Нису лоши момци, ал' свеједно добро што сам им правио друштво, јер су се негде изгубили у рачуну, па сам морао да се присетим како се ручно рачуна квадратни корен, учили смо то на математичкој секцији. Чак не ни на папиру, него на врећи од цемента, дебелом зидарском оловком. Успело је.
Имали су два проблема. Прво, кућа баш није правоугаона. Једна страна је 20цм дужа од друге. Знао сам одмах и зашто - јер је Маћи, оног 05-XI-1983., кад смо сравњивали дијагонале па сам му рекао да неће ваљати, канап иде преко хрпе земље, одмахнуо зналачки, "знам, урачунао, све у реду". Вероватно није ни чуо шта сам му рекао. Сад шта је ту је, кућа је таква. Како се говорило седамдесетих, ко трчи не види, ко види мисли да тако треба.
Други проблем је била висина бочних зидова. Знало се да је стандардна висина метар, и тако сам их и сазидао. Скроз право, под конац. А онда ми ови кажу да и ту треба серклаж, тј бетонски прстен да држи тежину и то што ће рогови да гурају према напоље, па ајде опет сеци блокове на четвртине, овог пута и са унутрашње и са спољне стране дође таква оплата, па унутра арматура и онда још на сваких метар и нешто један комад гвожђа да вири напоље да се за њега веже венчаница, тј греда која лежи на том венцу а на њу се прибијају рогови. Што је значило да је бочни зид сад висок, са све венчаницом, 135цм. Што је одлично, али је четврт метра вишље него што су мајстори навикли, све им нешто снеруке. Па, биће више места горе, ако икад урадимо тај спрат.
А онда смо завршили и предњи и задњи зид, сад смо већ знали до које висине треба да иду. Излили смо греде изнад три прозора и предњих терасних врата. Ћале је био доле на мешалици, па би догурао колица са бетоном до улаза, онда фанглу у шаке и пребацуј у канту. Канту бих ја дигао на чекрк и носио до ње, а она би то сипала где дође.
Што се тиче ивица забата, напросто смо их секли тачно под углом који треба, те је простор између забата и будућег црепа био близу нуле. Изнад прозорске греде смо ишли оним тањим блоковима, од само 15цм.
А баш јој је добро стајала та одећа из деведесетих...
Неколико дана касније смо организовали мобу, два дана (ми и Арпи један дан, ћале и муж Стане Чопање други дан). Гле, носим патике. Е, деведесете. То ће ме држати још десетак година. Ове су бар кожне одозго.
Ливење скокова, тј комада који дођу на хрбат, је запало да ради Арпи. Зајебан је то посао, треба објахати кров, једном руком држати канту, једном радити. А мора да се замалтерише, да га ветар не одува, јер ће иначе да однесе и остали цреп, ред по ред.
И тако, сад имамо кров.
Спомиње се: 05-XI-1983., Арпад Гунароши (Арпи), Маћи, моба, Ома, секција, сипорекс, стамбена задруга, Стана Чопања, фангла, на енглеском