19-I-2017.
Ујутро отишао у празну кућу. Покупио у граду папире (радни налог за гробаре итд) па на гробље да им покажем где да копају. Једног знам, он и стриц су нам радили навоз, а стриц је ћалетов комшија, ал' га нисам познао до пред крај сахране.
Онда отишао да наручим цвеће и венце, па онда опет до старе куће по пиштољ. Није да ми треба, само да не стоји тамо. Довољно је што на капији стоји парта, довољно њих знају да је живео сам, то је позив на слободан улаз. Само ми фали да га неко украде, па неће бити битно што нема отисака. Оно 1977. кад су у Новом Саду упуцали пајкана, ношен је у мурију на „техничку контролу“, у браду да се кладим да имају отисак цеви. Спаковао сам и њега и она два-три пакла муниције у кесу и однео кући.
Рекли смо да нећемо правити ништа код куће, али и да ће се ту свеједно долазити, нарочито родбина. Од којих је ту дошло само двоје (теча Кића и тетка Јања); оне две из Вршца долазе аутобусом. Тако сам се након отприлике једног сата покупио поново и таман да кренем, зове Славица - да каже да набавим сланиша, киселе, оранжаде и пластичне чаше, остало је све већ средила. Најдуже је било то са чашама, пакло је било начето па је лик, спор и прилично ћорав, морао да их броји.
Њој сам платио 40000, њеном помоћнику 10000. Онда је рекла да би наплатила 32000 за себе и 8000 за њега. Како ми се и након седам година још увек догађа да немам појма са ценама и тарифама, добро сам и утрефио.
Одредио сам Арпику да ми буде возач, дао му кључ од сакса. Рачунао сам да ћу попити, ма и требало ми је. Кућа се пунила, углавном комшијама - остали ће право на гробље, нарочито ове из Вршца, имају 15 минута од буса донде, два ћошка од станице.
Она је остала са Гораном, Нешом и Анитом али смо се срели на сахрани. Појавило се неколико неочекиваних људи. Неке комшије које нисам видео деценијама, Нена и Риле (он пазари у дућану где је и ћале пазарио, а Паја је и тамо залепио парту), Драгана је довела очекиване - Бајла и Сташу али и неочекивану Биљану и Јозду (!). Од пријатеља, дошла наравно Веца (мада је отишла са пола даће, има наставно веће), неизбежни Болди (кога сам окачио Паји да се погоде да овај преузме продају ракије - погодили су се два дана касније). И практично цео комшилук (осим Калета и Сејиних, с којима је ћале прекинуо везе још од кевине сахране, за коју се овај није ни појавио, а Шуца Сејин дошао у шорцу, на шта се ћале јако увредио). Лена и Милан су дошли новим колима.
Сама сахрана... па, тешко је. Срећом, попово добовање је добродошло као позадински шум, чуо сам само делиће његових реклама (никад, али никад ни речи о покојнику, само хвали свог измишљеног другара, и то не ни у неком углачаном стиху, реченице без ритма, насумице исечене у стихове, више као стихоклепац из шестог разреда, који би бар био искрен).
Ове две из Вршца (Властина жена и сестра од другог ујака) су стигле кад смо кренули с гробља - бус им је цркао још близу граду, па су чекали да им пошаљу други. Саму даћу смо држали у Кантини, тј Дебелој мачци. Као и обично, дошло је једва пола оних са сахране, али сам добро ошацовао колико ће нас бити - за столом нас је било 29.
Родбину која жури на бус смо поделили - Лена и Милан су повезли теча Кићу и тетка Јању, а ми смо ове из Вршца, и све их оставили код бусодрома. Онда смо стигли кући, Арпи ми вратио кључеве, па смо сели. И причали. И пили кајсију, из оне папиром оплетене боце. Ћалетово последње велико камповање је готово.
Наредних дана сам доносио још понеку ствар - телевизор, рачунар, шта сам већ нашао а да је од иоле неке вредности. Телевизор је на крају добио Арпи, јер је Вишња однела њихов. Остатак ракије, нешто једноцифрено литара, сам однео Паји, као и црево, кад су се он и Болди договорили. Ту негде је и Болди навратио до нас, па смо раскусурали ракијску касицу, колико је било да је било (ваљда десетак хиљада динара). Рече „ја не рачунам“, на шта му је скренула пажњу да „ваљда не бројиш“... јер он уме да буде већа језичара и од мене, ал' за мађарски. Пошто је на ту тему већ једном изгубио опкладу од мене (јер је био убеђен да је нб прешло, онако српски, у мб, тј да је külömbség а не különbség), сад га је још и она поклопила, јер је мађарско számol превео на српски као рачунати а не као бројати; на мађарском има оба значења, ал' овде се ради о бројању пара. Нешто смо причали о ракији, триковима у производњи... море, као што о сцени не треба причати са режисером, тако о ракији не са хемијским инжењером. Спомињао је некакве кетоне и алдехиде... море, седи попиј једну па види сметају ли ти кетони или алдехиди.
Но, срећом, више га нисмо видели.
Спомиње се: Анита Џенифер Бергер (Анита), Арпад Гунароши (Арпи), Биљана Гргуревић, Болдижар Барваи (Болди), Вера Стојановић (Веца), Вишња, Власта Зарин, Горана Средљевић (Го), Давид Јамачек (Кале), даћа, Дебела мачка, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Јован Зданић (Јозда), Кантина, Милан Настић, Невена Жаја (Нена), Ненад Бајло (Бајло), Ненад Бергер (Неша), Нови Сад, Паја Чкаљевић, Риста Станчулов (Риле), саксо, Сејини, Славица Истра, Станоје Сердаревић (Сташа), тетка Јања, теча Кића, на енглеском