Кале ми је био најбољи другар. Куће су нам на суседним ћошковима, између нас је споредна улица која се слепо завршава пругом. Иза пруге је Багер. Њихова кућа је била мало чудно грађена, пре свега због портуре (после сам чуо да негде кажу и бордура) од ситног камена, углачане до сјаја, што је његова кева сваких годину-две мазала нечим да се сија, онако тамноцрвено. Наша портура је била тек појас офарбан тамнобраон, као код свих осталих. Иако су обе куће на лакат а без гонка, наша је у делу иза угла имала једну собу у коју се улазило са терасе, и иза тога шталу и шупу, у које се улазило из авлије. Њихова је, међутим, имала паузу између предње зграде и тог дела уз споредну улицу, и ту им је био улаз, не са главног сокака. У том задњем низу је била прво радионица, па летна кујна, па онда једна или две шупе, кокошињац и шта још, као код свих. Док се у кујну улазило из авлије, у радионицу се улазило из тог пролаза.
Предњи део по правилу има под виши од околног терена, с тим што је њима то три степенице, нама једна, али су бар код нас таванице и подови у стражњим собама (штала је касније такође постала соба) биле у истој висини.
Његов отац скоро никад није био ту; неколико година касније сам чуо да ради у Немачкој, штагод да му је то, као хаузмајстор у хотелу. Нисам знао ни шта је то хотел, мада сам знао да је то некаква већа зграда. У радионици је било свакаквих клешта, турпија. Имао је тоцило на ручни погон, са зупчаницима, тако да је могло добро да се заука, што сам баш волео да вртим. Имао је и американер, што је ручна бургија, опет са зупчаницима. Ваљда је умео и да заварује, мада нисам никад видео да то ради.
Хлеб. Ово бих могао да напишем било где у шездесете па и седамдесете, па онда што да не и овде. Јели смо доста хлеба, као и сав остали свет. Доручак се увек састојао од хлеба, на који би се нешто мазало - испрва маслац, касније смо прешли на маргарин, нарочито откад су (седамдесетих) измислили оне са нешто воде, који су били мање тврди и лакше се мазали, тј топили се на нешто нижој температури. Уместо тога је често била и паштета, у цреву.
Нисмо правили сендвиче, него ми је кева, док сам још био клинац, правила пијаце, тј исецкала би намазан хлеб на коцкице отприлике 2х2 цм, и на то ставила парченце сланине или саламе или чега већ. То би се сад звало канапе, ваљда. Кад сам постао довољно вешт да сам баратам ножем, наставио сам тако, то се овде тако ради. Уз доручак бих попио пола литре млека, то ми је била норма. Ћале је био инсистирао на томе да, као бебац, сисам што дуже, вероватно целу годину, „за приплод“, он као сточар то ваљда најбоље зна.
Вечера је била иста као доручак, осим кад би била иста као ручак, тј кад би неко преузео остатке од ручка, „да се не баци“.
За ручак се хлеб није јео једино уз супу, мада је била понекад и нека чорба са којом би ишао. Хлеб би се умакао у сафт од печења али не и у варива, паприкаше, па ни у ту чорбу.
Зато ми је било смешно како деда, кад би дошао у госте, једе хлеба уз супу, а и умаче. И како трапаво држи кашику и виљушку, скоро као да је држаље од мотике, и како не уме да захвати резанце кашиком него мора виљушком. Био сам већ довољно матор да не коментаришем наглас. Неколико година касније ми је кева причала како они у Бртогу нису ни знали шта је то супа, она их је учила како се то кува и једе.
Постојао је култ свежег хлеба, да је кора крцкава а изнутра да је мек али не и гњецав, кад се притисне па пусти, мора да се врати у првобитни облик. То се обично испитивало пипањем, мало се притисне па се одмах осети и да ли је кора још крцкава и да ли се враћа - обе ствари би нестале за сат-два. У дућанима је чак често писало „не пипајте хлеб“, пипаче хлеба је свако осуђивао али се скоро нико није трзао да их опомиње уживо, јер ваљда им значи то да их код куће не грде што су узели бајат хлеб. Десило се и мени неколико пута док се нисам извештио.
Најбоље је да се још пуши кад се откине окрајак. А и окрајак је био скоро привилегија, некако се подразумевало да га ја добијам. Кад сам већ био довољно порастао да могу да ме шаљу по хлеб, ишао бих бициклом, окачио цегер о корман и штрпкао. Догађало се да већ фали цео окрајак док стигнем кући.