јуни 1992.

Долазили смо често до градилишта да урадимо ово или оно - сећам се да сам чистио малтер са подова метар по метар - и једном смо заборавили кључеве (врата и прозори су ту још од лане, кућа се закључава). Срећом, Нина је била с нама, а тако мршава је успела да се провуче кроз тунел из подрума, и откључа изнутра Јоханова врата, из шпајза у гаражу. Тако да нисмо само пољубили врата.

Током више дана овог лета сам ишао на плацић и просејавао шљунак, кад сам, кад са њом. За под ће нам требати око осам кубика бетона од А фракције. За то просејавање ми је Фаик продао фору и позајмио алатку - оквир од војничког кревета од плетене жице. Очице у тој мрежи су око 10мм, а пошто је дуг два метра, таман да се подупре изнад колица и само да се баца шљунак на горњи крај. Како пада, ситније камење пролази, крупније се откотрља. Подупро сам га оном једном штанглом вишка, што је претекла од ограде. Просејано сам терао на терасу, и тамо сам накупио поприлично брдо тога. Шта смо урадили са оним крупним, дан данас ми није јасно. Један део је вероватно отишао у касније, много касније, бетонирање степеништа пред улазом и оно од Јоханових врата до подрума (тј постоље, сами степеници су исто од фракције). Остатак мора да је потонуо, што значи да оно испред куће никад нисмо могли ваљано да прекопамо.

У ДБА смо гледали како да се трансформишемо из друштвеног самоуправног предузећа у деоничко друштво, чак и по цену да откупимо себе од државе (јер је друштвена својина декретом претворена у државну), само никако да смислимо како да поделимо деонице. Најпростија подела, свима једнако, није долазила у обзир, јер ни посао никад није био једнако распоређен, чак ни међу програмерима. Једно време је кружио предлог Брате Аврамова да Сале, Болди и ја добијемо по 15%, а остали поделе остатак према стажу у фирми. Онда је Блажа уз подршку још неколицине, изашао са глаткијим предлогом, да Сале добије 7%, Болди и ја по 6%, остали између 3 и 5% по особи. Негде септембра је прихваћено ово друго.

Ту негде смо у ДБА добили на сервис тастатуру из овдашњег Ремонта, где је цео комбинат одржавао камионе. Тастери су били бели, остало црно. Бели ошмирглани на глатко, мешавином песка и уља, које се наслагало около, то је оно црно. Окачили смо је код Кечиге у радионицу као трофеј, дали им нову, фирма части.

Једном сам се затекао у систем сали поред свог старог вакса - сад у власништву Челика, који је то преузео након растурања Стоура. Требало је да поскидам неке податке, међутим никако нисам успевао да се закачим мрежно. Онај један писи што је стајао у буџаку до улице, иза штампача, је био везан као терминал, серијском везом, и комуницирао тако - дакле ништа приступ фајл систему, нема наредбе за нистовар, има само испис на екран. Па океј, исписаћу то на екран, то су ионако били све текстуални подаци, није било бинарије бораније. На писију сам ставио да се све логује, и напросто пустио да се цео фајл испише на екран, а то онда буде исто тако и у том логу. И то му би то. Нису нам постали муштерија, мора да је било само ово, требали су им ти подаци. Не знам ни да ли смо им ово и наплатили.

Од друштва мислим да нисам затекао никог, сви су збрисали на време. У Челику је остао онај тип што је радио у Нупрому, ал' мислим да се нисмо видели тог дана, него ваљда седам година касније. Тада ми је испричао да су неким чудом успели да продају вакса и ону огромну климу. Клима је постигла бољу цену.


Спомиње се: Александар Расков (Сале), Благоје Врбовић (Блажа), Болдижар Барваи (Болди), Брата Аврамов, ВАX (Ваха), ДБА, Невена Средљевић (Нина), НуПром, стоур, Таса Раденков (Кечига), Фаик Ризвани, Челик, на енглеском