март 1991.: Велики увоз

Велики увоз 124 рачунара, 40 упсова и колико већ треба монитора (од чега туце у боји!) и тастатура за ДБА је најзад успео. Одлагало се неколико пута. Прво је произвођач на Тајвану морао да се спреми за већу серију, па онда да уради одговарајућа слова у херкулес видео/центроникс картице (да, иста картица је терала и штампач, и уредно би прегорела ако би се штампач уштекао док рачунар ради), са све прекидачем којим се пребацивало са šđžčćŠĐŽČĆ на {|`~}[\@^]. Кад је најзад све било спремно за испоруку, избио је Заливски рат (тј окупација Кувајта), па смо чекали док авиопревозници измисле обилазницу, што је ем трајало ем коштало. На крају је некако стигло, преко Русије. Онда је наравно царина зајебавала, мислим да су Болди и Сале неколико пута ишли на Сурчин док нису пошиљку ишчупали из њихових чељусти. Тако смо упознали мутни свет логистике (девојачко шпедиција), где ће свако да тврди да је са царином на прст у дупе а онда исто мора да чека као и сви остали.

Али се на крају остварило, стигао је камион. Трајало је неколико месеци. Више не морамо да чекамо да нам Тахо и његови пошаљу нешто, а оданде сад и није више безбедно.

Убедили смо типа да паркира двотонац под прозор, висина тачно одговара, па смо истоварали скоро водоравно и врло брзо. Све је изнето за сат. Просторије су биле у хаосу, а кад смо почели да распакујемо било је још горе. Селотејп и жуте траке на све стране; у кујни је било наслагано до скоро 3м у висину. У другој просторији (засебна, улаз из ходника) смо имали само полице, тамо смо наслагали свих 40 упсова да се пуне, уштекавши прва три у расположиве утичнице, па онда у сваког од њих још три, па тако док се нису сви пунили истовремено. Пиштали би док се не напуне, па смо ту собу звали пилићарник. Онда је кренуло пуштање тестова, што је била Салетова рутина којом је правио копије неке табеле до у недоглед или док се не напуни диск, шта прво наиђе, па онда обрише све те копије и крене испочетка. То је све вукло толико струје да смо неколико пута избили осигураче у целој кући.

У овој тури смо имали две врсте машина. Било је 100 комада 286 на 16MHz, са дисковима од 40М (али не онај стари МФМ тип, што се дотле ваљало и било широко 5,25 цоли и имало бар пола киле, него ови нови АТ дискови или тако нешто, мањи и лакши). Имале су 1М меморије, што смо користили до даске. Нашли смо драјвере за УМБ, проширену/продужену меморију, штагод да се дало скинути са сезама и другде. Монитори су били сиви, од 12" - били смо већ довољно искусни да заобиђемо зелене и жуте, који можда делују секси али брзо замарају. Кућишта су била водоравна, са доста простора унутра и релативно симпатичном предњом плочом, истом као и претходне две године.

Друга фела су биле триосамшестице на 25MHz, рекао бих да смо са тим ваљда били први на тржишту. Меморија... 2 или чак 4М, диск од 120М, огроман за то време, и колор монитор од 14" (или је још био од 12?), усправно кућиште, обе дискете - А: од 5,25 и Б: од 3,5 цоли. Те су машине служиле као сервери, и обично добијале нека дрчна имена у кућним мрежама - у клаанци се звала Аждаја (добро, аздаја... имена машина не знају сва слова), негде се звала Звер, негде Змај, негде Неман итд.

И да не заборавим 140 мрежних картица марке РПТИ (такође негугљиво, никад није постојало, али линуксовци и даље, ево 2020. имају драјвере за њих). Имале су нешто софтвера у епрому на картици, тако да је део који се учитавао у УМБ био минималан, у вр главе 50К и то ако се учита све живо, укључујући и чантраоницу. Мрежу смо турали практично свуда, осим ретких места где су имали само једну машину (нпр. претпрошле године кад је Зеки купио један икс те за своју робну кућу). Повезивало се коаксијалцем, на 50 ома, редно, дакле цела мрежа је један низ машина са терминаторима на крајевима. Било који прекид цепа мрежу на две мреже, које вероватно неће радити јер крајеви немају терминаторе (отпорнике, тј) па отпор (реактивни или капацитивни, бемлига, нисам електроинжењер) не одговара, долази до одјека сигнала и пријем довољно слаби да мрежа постаје практично неупотребљива. Више пута је кривица за то лежала на штиклама другарице секретарице, мада је било и да неко скине терминатор за успомену.

Ту негде се десило да ми је драга набавила шешир. Нешто је била послом у фабрици, па су имали неке тамо пробне примерке, као није за продају, јер није ни артикал, то је рађено за Бату Животињу за неки филм, па остао пробни примерак, и она ми то купи. Бем ти СПС, немају неког главатијег*. Касније ми је направила и подбрадник, од некакве оплетене гумене узице, да ми не слеће док возим бицикл, јер не могу да га натучем, за то би требало да је пар бројева већи.

Појавим се тако у фирми са шеширом, јер је пичила нека кишица, то ми је кишобран за бицикл, и након почетних коментара узме Нена да га проба.

- ау, па овај твој много крући!

То су, наравно, сви схватили како треба. Да се извади

- ма имам код куће један такав ал' тај је много мекши..

Да, наравно, и Жељко има шешир, погодили смо...

Мислим да смо још прошле године успели да добијемо и другу телефонску линију. Нисмо ни прву лако добили, ал' ту је ваљда још постојао политички притисак наших оснивача. Сад тога више нема, сналазили смо се тако што је неко увек био добар с неким у пошти, па су се потезале разне везе. Овог пута је успело.

Бројеви су били занимљиви и лаки за памћење, јер је један био нешто типа 67-747, а другим се цртао неки знак док се типка., биле ваљда све парне цифре.

Са оном првим је било других невоља, јер је, шгјз, магацин Преспрома био 67-717, централа у општини 67-707, нешто у Грејању 67-787 и ваљда нешто на железници, можда ранжирна станица, са опет сличним бројем. И онда буде оваквих дијалога

- Дај ми Чеду

- Неће моћи.

- Што?

- Такве не држимо.

Тј какво питање такав одговор. Ко прво провери да ли је добио оно што је тражио, лепо му објаснимо на којој се цифри зајебао. Ал' општину зове стока некултурна па буде и

- Дај ми локал 125.

- Не могу да вам дам локал 125.

- Шо не можеш?

- Па има ту више разлога, ал' под један, немамо локале.

- Како то немате локале?

- Шта ја знам, ваљда зато што немамо кућну централу.

- Је ли то општина?

- А, добро сте се сетили да питате, није.

И упркос гласинама, никад нисмо направили збрку са возовима.

Болди је иначе мислио да сам суви геније и да памтим сто телефонских бројева. Зајебао се за један ред величине, памтио сам десет које најчешће позивам, у шта убрајам и наш кућни, оба фирмина и од 4-5 важнијих муштерија. Он је ту некако упао не због значаја, него што се лако памтио, што је релативно. Сам никако није успео да га запамти, питао је мене бар три пута (и једном за број кола, ал зајеби, то не памтим, иди шетај), кад би се задесило да ћемо да заглавимо дуже па да се јави жени. Ваљда је укупно три пута и било, он није био теренац, он је ишао кући у три. Виђала га моја госпоја онолико пута, чека аутобус где и она, само у супротном смеру.

----

* Велимир Бата Живојиновић, ака Бата Животиња, чувен у Кини као Валтер што се у Сарајеву сликао за пивску етикету, се као пензионер учланио у СПС и био им посланик.

---

Спомиње се: Александар Расков (Сале), Атила Герег (Грги), Болдижар Барваи (Болди), Градинка Перетић (Градек), ДБА, Жељко Жаја, Јован Димијан (Зеки), Клаанца, Невена Жаја (Нена), Преспром, Раде Перетић (Рале), сезам, Танасије Ријепић (Тахо), шешири, на енглеском