Велика игранка у Змају. Мој први успех на месту председника савеза омладине, преговарао и искамчио дозволу. Данас у 16:30. Напољу, пак, опака зима већ, под ударом смо шангајског или хонконшког грипа. Например, нема Слађе.
Игранка није почела на време, јер је у суседној просторији телевизор, момци гледали одбојку. Једва сам убедио неколико да пређу овамо, девојке чекају... те је ипак почело. Девојке: Ренцика, Д.К. В.П., Драгана, Оли Бој, Дуца (није играла), Боса и неколико других, изгледа скоро све из VIII1.
Двојица из мог разреда, Бора, Васа. Био сам записао с ким сам све играо, било их је доста, канда сам био заузет нон стоп. Ништа од тога, али добар провод и узбуђење. Учили смо да се проводимо.
Двадесетог смо успели да опет организујемо. Више девојака - Слађа (оздравила), још неке из мог разреда. Био проблем са грамофоном: онај што ради није ту, узела га ритмичка секција, наступају негде. Други смо некако нашли (дала нам наставница српског, разредна VIII1, обично строга и намргођена, се изгледа загрејала за нашу ствар и чак је умела да се насмеши кад нешто урадимо... а сад, 50 година касније, била је и згодна). Овом није радио мотор, па сам скоро отишао кући по свој (мада не знам шта бисмо за појачало и како да га повежемо), па је онда прорадио, па опет стао. "Ако ћете да ме исецкате у парчиће, узмите нешто друго а не ово", рекох и одох кући по Емону. Продужни са три утичнице још нису били измишљени, па смо тражили лопова (разводник без гајтана). Најзад смо све некако повезали и почело је у 17:20.
Прво сам играо са Слађом, мада невољко, јер је мало виша од мене (што се исправило на пролеће, али ко је то могао да предвиди, данас овако). Почела је да певуши "Смем ли да ти кажем мила" од Бобе Стефановића, исто као што је Драгана певушила било коме с ким тад игра. Ушни црв вечери. Драгана је, пак, дошла да игра са мном јер је ћакнути М. из VIII/4 покушавао да је ухвати да играју трећи пут. Био сам бацио поглед на њих тада, држао ју је на растојању, испружених руку. Обичај је био да буде нешто растојања, једну шаку отприлике, или ништа ако сте већ пар или бар расположени..
Патак је свратио, али наставница није хтела да га пусти, старији је, већ у машинској или где већ, а Ренцика је била јако тужна, изгледа да су већ подгрејали сарму. Па је она седела поред грамофона и пуштала плоче.
У дневнику сам онда заређао по комшилуку. Прве комшије чудни свати. Чича је матори зајебант. Био директор кланице, али су га ухватили да (намешта да) јебе неку девојку из фирме, за шта су га пребили њени другови. Жена му је злоока наџак баба, никад од ње блага реч. Син се оженио пре пар година. Имају сина (неколико година касније и ћерку), кога често уваљују на чување у следећу кућу, где је живео неки Црногорац, трговачки путник, са женом таштом и синчићем. Донео је прве лего коцке, имао сам тада ваљда 8 година, чудо. Он је ретко био ту, а жена је примала посетиоце. Вазда у кућној хаљини од зенане, обрве високо очупане онако на фору Бет Дејвис или неке француске глумице, вероватно јебозовна за тадашњи укус, никад мој тип. Причало се да имају вилу у Црној Гори и недовршену кућу негде у граду. Клинац је био симпатичан, мало збуњен, млађи пар година од нас и доста ситан, али симпатичан и увек се нашао неко да га брани. Коју годину касније су продали ову кућу и уселио се Занин деда, трапави сеоски зидар. Следећа кућа, неки слинави клинац, нешто старији од овог, ретко се играо с нама а и онда је умео да се разбесни или изведе неку подлост (умро 2019. или 2020.). Следећи су типична банатска породица са шпицнаметом, за које нисам ни знао како се презивају док деда није умро па сам прочитао на сандуку. Син и ћерка, млађи од нас. И жена и он дебели, не знаш ко је дебљи. Даље, М. са којом сам се доста играо као клинац, чак сам је пустио да уђе кроз прозор кад су ме оставили закључаног једном. Умрла, кад оно... око 2000. а њена кева око 2012.
На другу страну, од ћошка, нашом страном улице: Кале: отац Словак, кева Мађарица, старија сестра из (ваљда њеног, мађарско име има) претходног брака. Сестра никад није изгеледала мршаво, ал' никад ни преко заобљеног. Мати је говорила српски са много мађарског - и нагласак, и граматика, без рода, падежи насумични, речи кад се како сети. Имали су матору мачку од 13 година. Следећа кућа, нека њена тетка, коју бисмо обишли годишње. Живела је сама, сећам се само презимена и како је унутра била тишина, чуо се само сат.