Има она урбана легенда о лику који за мешалицом истреса камичак из еспадриле, а други мисли да овог тресе струја, па да га одвоји од мешалице удари лопатом по руци и сломи је на два места - то је било 3. октобра 1987. у Банатском Деспотовцу, што су ми 5. октобра, у радно време, испричала тројица који се не познају и то у длаку исто. Три недеље касније то се десило у Новостима, бар 100км даље од оригинала. До пролећа се десило у бар још шест листова и још толико места. До појаве ББСова већ се било десило и у Босни, до краја деведесетих је имало забетониран статус урбане легенде која се више није нигде десила, само се приповеда.
Пар недеља након тог викенда, наиђу нам неки, ваљда ћалетови с посла, и Нина хоће да она исприча то са мешалицом. Ајде, покажи се. И исприча она то, баш тачно и са добро наглашеном поентом, и сви су се лепо смејали, али је она за сваки случај додала "и онда је он њему бацио торту у лице". Јер је запамтила да је торта у лице увек смешна.
Е сад да ли смо овог или следећег викенда ишли у Загреб на Интербиро. Оно, сајам биротехнике и информатике, највећа стручна приредба тог типа (ако изузмемо пролећни сајам технике у Београду, на који стоур није ишао). Сећам се да је био леп октобарски дан, сунце феноменално изјутра, овај део до Тисе је изгледао бајно, ал' јебига ништа од фоткалице. Возио нас је Жићин шофер, службена лада. Ишли смо Радоја, Лидија, комерцијални и шеф ЕРЦа из текстилног, можда и његов парњак из Нупрома... значи са двоја кола. Можда су њих двојица ишли својим, бемлига, у једна не бисмо стали. Ручали смо негде око 50км пре Загреба, возач је тачно знао где да скрене 2км у страну, клопа одлична, славонска верзија паприкаша. Ту негде сам укапирао како се планира службени пут. Прво се погледа где и кад треба да се стигне, па онда где ћемо бити у време ручка, па се онда тек одређује кад треба да се крене и којим путем да се иде, да би се стигло на тај ручак. Возачи, нарочито ови што возе директоре, на челу са комерцијалним, знају сва добра места, јављају једни другима, а од тог знања им, изгледа, понекад зависи статус и кога ће и чиме да возе. Уме да се деси да због лошег избора кафане неко пређе са мерцедеса на камион...
Прошврљали смо сајмом уздуж и попреко. Појавиле су се ЦГА картице са чак осам боја... тип из Нупрома је неколико пута гунђао "који ће им курац пет боја", па сам га на крају питао "одакле ти пет, мајке ти, може четири, може осам, може шеснаест... ал' одакле ти пет". "Ја сам далтониста". "Па како си положио возачки?" "Црвена је увек горе на семафору".
А онда у Стубичке Топлице у хотел Губец. Хотел је нешто развучен по терену, уместо спратова има раштркану зграду повезану ходницима, не у правој линији. Можда прати терен, бемлига, нисмо га честито ни видели по дану*. Док смо се примицали, стуштила се нека маглуштина, и главу нам је спасао само прибран возач, јер кад је требало да пређемо пругу, одједном се ниоткуда појави локомотива, парна, осветљена само фењерима и једном сијалицом од ваљда 20 вати, и претрчи здесна улево. Закочио је на време, остало добра три метра између нас. Што рекао овај текстилац, "кад видим како се овде ништа не види, скроз им верујем да им се указала госпа... видели су је као и ми ту локомотиву".
Вечерали смо у хотелу, и онда наставили да пијемо, углавном локална вина или пиво, више се ни не сећам. Ту се и певало, Лидија је певала "Зажмури" од Бајаге, осталог се не сећам. Комерцијални јој се штогод набацивао, а она је то као трпела ал' се ипак држала подаље.
Разишли смо се око поноћи, отетурали до својих соба. Не знам ко ми је био цимер, ваљда су били у једној соби Радоја и комерцијални, Лидија соло и можда нас тројица и возач у друге две, ал' немам појма ко с ким.
Сутрадан смо обишли још једном, шта смо пропустили први дан. Комерцијални је подјебавао Искра Делту уздуж и попреко, опет све фолирајући се као да они имају стварно производњу, да негде тамо у Словенији сваких пола сата сиђе по Ваха са покретне траке и онда га на колицима носе у некакав магацин готових производа. Јавна је тајна била да ту никакве производње нема, они само метну своје налепнице и инсталишу превод оперативног система на словеначки, убацивали своје терминале и тастатуре (са јуски распоредом), и то је то. Свеједно је упорно покушавао да организује посету, да нас проведу кроз погоне и покажу нам производну траку.
----
* не могу да га видим ни сад, 2021., јер је њихов веб сајт стандардно просеравање са рекламним фотографијама где се базен види пет пута, стандардна соба трипут, цела зграда ниједном, улаз ниједном, галерије нема, прилагођено да се гледа са мобилног. Који сам красни узео два велика монитора, да ми је знати.