Шестог је Миља извукла дебљи крај од кеве, уватила је да пуши. Њени су углавном океј, били пријатељи са мојима - има она прича кад она није хтела да једе па су онда мени дали на хоклу нешто у шерпици и ја навалио а она са мном а кева јој заплакала од среће. Али кева има језичину, оштру.
А и није да је била неки пушач, него понекад, више за инат. Тирада је кренула пре школе (март је, сад смо друга смена), наставиће се после. Испало ништа - кева јој учитељица, има први разред, тог дана су били немогући (да, долази пролеће), цркла је од напора и заборавила све.
Четврто одељење организовало неку игранку, али њихова разредна нас није примила. Онда је VIII3 направио своју а ми своју, па кад су они завршили, пола њих дошло код нас.
Седмог се не иде у школу. Дан жена? Обично радимо суботом. Истог дана, Милици рођендан негде на Ружи. Прво смо Звојша, Ж. и ја отишли до града да купимо плоче за поклон, па онда отишли код Ж. да их преснимимо на његов магнетофон (неки Филко, ако се тачно сећам). Испробавали смо свашта, правили радио емисије, добро зезање. Научио сам свашта о снимању. Није да нисам никад видео магнетофон - имали су га у обданишту, а и сви што предају стране језике су носили своје на час, имали су скоро све лекције на тракама, него сам први пут руковао њим. Скапирао како то ради, како се понаша микрофон - како је осетљив на звуке изблиза, на додир, како хвата одјеке итд итд.
Ж. је живео близу пруге, на пола пута до Руже, па сам скокнуо кући да се спремим за журку. Разбарушио косу да изгледа дужа, везао мараму око врата (тамнозелени тил, ваљда - зарекао сам се да нећу носити кравату, али ово није), угланцао нове ципеле и отишао да покупим Ж. Успут смо срели опет Звојшу и некако стигли до Милице ("некако" значи да смо се успут доста зезали и нисмо ишли најкраћим путем).
Тамо су биле Миља са млађом сестром, Ренцика, Владимира (која ће се појављивати и у будућности, али увек са стране), и пуна кујна ситне деце. И слављеницина млађа сестра (касније се удала за Грнета али то је далека будућност).
Тако смо имали цуру вишка, па смо сви плесали, али ја највише са Миљом. Светло је било минимално (сунце залази око 18:20, мрак на другом спрату десетак минута затим). Преводио сам јој Би Џизе на уво ("Не заборави да ме се сетиш" и "Спасло ме звоно" тј Звонко Спасић, су били хитови вечери, и још "Ноћи у белом сатену"), она ми се наслонила на раме. Мислим да смо обоје замишљали да смо заљубљени, само да не буде изречено на глас а и да се не види. Онда смо ћутке отплесали "Вјенчања неће бити" (К. Слабинац). Ж. и Звојша су се зезали састављајући списак турцизама у српском, нашли су их доста, добрих 130 година откако Турака нема (после се то писало у посебну свеску, као да такве књиге већ не постоје).
Дошло је и до мање незгоде, за коју је Ж. изгледа кривио себе. Миља је била нешто тужна, а ја нисам знао у чему је ствар. За следећу игру су јој очи биле пуне суза. У дневнику пише да нисам ништа разумео, ал' сам на две стране описивао њене очи. Вратио сам се чињеницама тек за следећу сцену, кад се исплакала у мом наручју. Растали смо се уз "хвала за дивно вече".
Наредна два дана се није ништа десило, јер сам писао то све и нисам ишао никуд.
У школи, Ивка је увртела себи у главу да ја треба да утичем на остале да се поправе. Аха, како да не. Као прво, не видим да радимо нешто озбиљно лоше. Друго, то су ми другари. Треће, да пробам да их усмеравам избацили би ме. Нисам никакав лукави манипулатор.
Стиже ми цедуља од Милице да је Миљина сестрица рекла за нас двоје да "се гледамо", "што сам јој и сама рекла". Наравно, уништио сам цедуљу, да не стигне у погрешне руке. Сад ако клинка лане кад не треба, можемо да очекујемо опет неко ограничење кретања.
Али је успела да смисли да се опет сретнемо - покупила је плоче које сам донео, па ме 12. позвала да дођем по њих. Отишао сам ујутро; њени су радили, само сестра. Испричали смо се. Чуо сам и зашто је плакала - кад су пустили "Моњу", сетила се како је лане на екскурзији била луда за Ж. а он пак за Ренциком (као уосталом и сви) али њу нико није уватио, лудела је она за Патком.
А радио Милева не попушта. Причало се да је она луда за Ч. па за Џоком па за мном. На журци ју је Милица питала зар не може да игра нормално, "нећу да играм нормално! јел морам?". То је већ покренуло неке трачеве. Вратила ми је "Моњу", одслушала ју је довољно пута да је више не ради. Задржала је Биџизе, даће ми у школи.
Тринаестог је Ивка објавила да за VIII2 нема игранки док се не поправимо. Што ће рећи нема никаквих, ми смо организатори. Увече је Ж. свратио по ону плочу (вратила ју је, изгледа, исти дан) да је здротујемо (тј преснимимо, интерни жаргон) па смо отишли код њега, рекао сам да се враћам за 15 минута. Док смо све повезали како треба, нашли празно место на траци, па онда крени-стани-премотај да преведем текст... два сата. Ћале полудео, вероватно још на иглама од последњег рафала лоших вести из школе, и мада ми није забранио да излазим, има да се јавим кад год кренем некуд (осим школе) и да се вратим кад кажем да ћу да се вратим. Наводно су се бојали да ме нешто не прегази, улица није баш осветљена, ал' онда се кеви омакло да "треба и он нечег да се боји". А, то ли је. Е па нећу ја.
Моји су били углавном добри са мном. Нисам добијао батине, можда једном у две године, а и то не ни много ни јако. Ал' сад нису имали поверења у мене (вероватно под утицајем оштре пропаганде из школе, где је сваки наш комарац постајао магарац). Чак и за тај рођендан (који нису хтели да прекидају због Миље и мене, па се завршио доста касније), "нисам знао докле да те чекам".
То неће бити проблем, лако се решава: ако не могу да идем кад не знам кад ћу да се вратим, преостаје само да не идем нигде. Исконтролисана нула је нула. С друге стране, кева је предложила да онда боље скупим друштво код себе. Ето идеје.
Можда у вези са свим тим, још једном сам се ошишао средином месеца. Кратке шишке. Нисам рекао ником, чак ни ћалету, да ћу. Мало из ината, мало да прикажем да сам жртвовао нешто па да ме мало пусте налето.
Требало је да будем пророк - кад сам рекао да без VIII2 неће бити игранки.
Позајмио сам опет плочу од Миље. Кад сам је вратио питао сам "а шта да ти је нисам вратио?" - "отишла бих с тобом по њу" - "није требало да је враћам" - "а па не бих дуго остала". Знала је на шта мислим.
За време часова бисмо зурили једно у друго, па се онда узајамно прозивали за то зурење, па се онда смејали што никако не одговарамо. Био је план да се скупи нешто друштва код мене да радимо математику, па је мислила да дође и она, рекох "али биће ту Б. и Ж." - "па шта". Ал' сконтала је шта сам мислио. А онда је најављена проба хармоникашког оркестра па смо одустали скроз. Покушао сам да је наговорим да ипак дође, али би имала једва сат, тесно је преподне... Испало је да је проба била брзо готова, времена је било, али није дошла.