01-VIII-1971.
Борик је као уклет, сви одлазе. Неколицина је правила опроштајно, па смо извели уобичајени обред са крејзименом, кад је дошао до дока да нас разјури на спавање, у уобичајених 22:00. Дошао и кренуо своје "цен ура, шлафен" и жмиркао нам лампицом. Рекох "ево нам и лајт шоу" (на енглеском), општи смех. Почео да дрма врат Теусове гитаре, добио трептање очима и "what's up, man?". Неко је предложио да га бацимо у воду, али је одбачено, зезање је зезање, мурија није. Договоримо се да се нађемо испред капије, спроведемо то за десет минута (има пола километра). Сели на зидић наспрам капије, певамо колико нас грло носи. Ево њега, опет се дере, Теус се прави да га не чује, ми и даље певамо, ваљда ону швапску песму о говнима, знали су туце строфа. Овај дошао још једном, драо се још мало па отишао. Померимо се пет метара низ друм, дакле исто растојање од ограде. Онда су неки момци и све девојке отишли, а неки тип зван Пјана Кобра (који ли је тај, не сећам се, осим ако није онај Макс, оландез што је увек певушио "мелоу јелоу" и носио наранџасте цвикере) преузме гитару, да је носи, а Теус ме пита где има кафана. Немам појма, одем да питам крејзимена, рачунајући да ће бити срећан само да одемо. А онда он спази гитару и поче да се дере на Кобру, да се сутра појави на рецепцији да га избаце из кампа, а ја све преводим и убеђујем овог да то није тај. Овај ни не уме да свира. Гледа овај, и стварно, Кобра крецав, коса ем краћа ем ређа, нема браду, а Теус је био за корице Акваланга. Ухватим прилику да га убеђујем да то нисмо били ми, видели смо неке како су прошли, са девојкама, пре пет минута на ону страну. Иза мојих леђа Теус капира игру и кикоће се, не престаје. Крејзимен "хјој само да ми их је уватит, ја би њи право у милицију..." (аха наравно, сви су чувари бивши пајкани, сви имају овако дебеле везе у Супу, тамо само чекају да их зовну па да се добровољно јаве за акцију, како да не). Опет уљудно питам за кафану, каже доле код феријалца, код Милана је још отворено.
Слева: ова два данска Пољака, Волфи, Пепси (иза, не види се), Веца, Снеца. Ресторан је у кампу, гледа на плажу, пепељара нема, цео ресторан је пепељара. Једно време смо га тако и звали, „ћемо у Пепељару?“.
Пиће вечери је стоно бело Винарије Задар, добро и јефтино. Милан је из Београда, и то баш и није ресторан него више киоск са тршчаним сенилом на бетону, осам столова, нема клопе, само пиће. Добро му је ишло, пошто је практично на раскрсници а ту стаје и бус, и одваја се пут за Пунта Бајло (рт у ствари почиње одатле). Доста пешака. Нисам пио, ћале ми једном искамчио да се закунем да нећу пити ни пушити до осамнаесте. Мада сам рачунао да заклетва под притиском баш и не важи, па сам ваљда цугнуо мало, да видим колико могу а да ми се не примети.
Након још пар дана мање више истог, промена у саставу друштва је дошла скоро непримећено али је легла добро: појавио се Рудолф. Црна коса, права, преко рамена. Ваљда осмог смо се добро зезали са моторним чамцем његовог стрица, који је био паркиран код хотела, цело поподне. Увече око 21:30, по величанствено глатком и топлом мору сам отпливао до хотелске плаже, једва некако нашао чамац, одвезао га и потерао до дока. Пола километра, умем толико и ноћу. Онда смо пребацили све, и Снецу и њен транзистор, на мајмунско острво. То је бетонски оквир, широк колико и док, на четири бетонска стуба изливена у бурићима за нафту, за једну своју дужину удаљен од краја дока. Требало је ту нешто да буде па се одустало. Гледам сад сателитски снимак, нема га. Она два Данца/Пољака одлазе сутра, дакле когод да је тамо негде испалио пар сигналних ракета само нам је направио мало ватромета.
Слева: Рудолф, Волфи нагнут ка Снеци (лежи), Славица (с леђа, десно), Веца (иза ње). Лика између Волфија и Веце се као сећам по фаци, риба иза њега никако.
Око 22:20 крејзимена још нема, губимо стрпљење. У неком тренутку су старији Данац и Рудолф на острву, ја у чамцу са још три Немца, остали на доку. Долази Дармарка са фрајером, хоће на острво. Баш нисам разумео шта хоће, сви истовремено причају, на два-три језика. Е тад се појављује крејзимен. Рудолф пали неке новине. Данац појачава транзистор.
КМ: шта радите ту?
ја: возикамо се
КМ: у ово доба ноћи?
ја: е, одлично је, вода мирна, нема купача, изврсно.
КМ: па што тако гласно?
ја: ево, гасим мотор.
КМ: е добро, само не галамите.
И оде он. Пропаде представа, а тако смо се спремили.
Следеће две вечери чабар. Прво смо хтели у диско, али главна девојка (које се не сећам уопште, каква З?) није могла да дође, мора да јој је кева видела на шта личимо. С друге стране, један краткодлаки који нам се пришљамчио је био једини кога је њена кева припуштала близу. Испоставило се да је он узорни босанчероски морон, онако како их замишљам. Можда његове форе одлично раде у његовој касаби или одакле је већ, али није се сложио ни са ким из друштва, постојао је темељан културни јаз (а вала и културни шок кад га је после З одјебала и причала с неким другим, а он се исто вече напио и свима причао каква је она курва, научио и на немачком за ту прилику).
Два штоса за памћење. За први се поређа шест шибица да личи на пичку. Треба одузети невиност (у неким верзијама направити дете). Код свих таквих трикова треба померити једну шибицу да испадне нешто друго. Те ће свако да проба да помери бар једну, кад тад. Тог тренутка га сви клепе по шаци, "не ради се то прстима!".
Други је сложенији. Овако: ако двојица за два дана ископају рупу, за колико ће дана четворица ископати пола рупе? Теоретски, изашло би пола дана, али жртва не примећује да никаквих димензија нема, само рупа. Сваки број је погрешан, јер "где си ти видео пола рупе?".
Онда смо се сви - Веца и њени, тетка Мима и њени, те ми, спаковали и преместили на север у Медвеју, на пар дана. На фотци је теча Кића у трабанту, били смо стали баш испред Миланове кафане да мало натопимо клозет папир преосталом ракијом и скинемо борову смолу са предњих стакала. Опруге на његовој приколици су биле мало јаче, па је поскакивала, звали смо је јарац.
Веца и Снеца су ми ишле на живце, лудео сам. Покупиле су површински хипи стил - знак мира, поздрављање са "ахој" (што су покупиле од Рудолфа, а овај од Чеха, а ови од морнара, пошто се пале на све што има везе са морем, кад га већ немају). Ту им се, још горе, придружила и Аница. Поздрављале су тако све, чак и пролазнике.
Ваљда петог (нисам био нешто прецизан са датумима, пишући дневник две недеље касније, па "у недељу" може да буде и првог и осмог) смо отишли први пут у Трст. Мада ми је ово било први пут да крочим преко гвоздене завесе, нисам се много изненађивао. Закрчен саобраћај - ма као код нас у шпицу, само мања растојања, ови буквално возе на шаку до следећег, и то по оним тесним сокацима. И што је та густина свуда, не само у центру. И што су им дућани у ствари ружнији од наших - често у напуштеним гаражама, магацинима, без излога, често ни трагови претходних дућана нису префарбани. Али робе на гомиле, много већи избор и бољег квалитета. У једном таквом су ми купили прве фармерке - нису биле супер рифле него некакав вренглер - и две мајице од буклеа, са ве изрезом на шнирање. Једна некако лимун жута зеленкаста, друга тамнобраон. Та друга је остала у породици добрих тридесет пет година. Кева је инсистирала да ми купе златни ланчић и привезак. Ланчић сам некако и пристао, ама од привезака ништа што бих пристао да носим, све неки крстови коцкице полумесеци звездице фењери и сидра. Ма ајде. Да је бар био неки знак мира, ал' то би могао и било који златар код куће да ми направи.
Пре поласка кући (мислим да смо ноћили у Анкарану, близу је) Веци је пукла копча на горњем делу купаћег, па да јој вежем у чвор, док стигне до шатора. Ја бих то радије развезивао, башка што је и са толико година била облија од старије сестре... ех.
Путовали смо седмог кући, лагано. Свратили до Постојнске јаме (оно са човечјом рибицом). Миливоје нешто фали на тим снимцима, мислим да је после Јаме дао гас и оставио нас.
После нам прокувао фића, негде у сред поља, цео сат тражили воду, а онда је на Јарцу пукла гума. Стигли некако до Загреба, велик камп јужно од Саве, има све - и стони фудбал, и флипер и језеро и све што треба, мислили смо да останемо дан-два. Кад се натуштише облаци, схватимо да бисмо били скроз мокри и да бисмо или три дана сушили шаторе ту, или их паковали мокре па онда то код куће... море, пакуј се и тутањ. Стигли код тетка Миме у 3:00 ујутро, одспавали па кући 12 сати касније.
Спомиње се: 06-V-1974., 31-I-2022., Аница Тасић (Аница), Борик, Вера Стојановић (Веца), Задар, Миливоје Стојановић, Рудолф Охснер, Славица Тасић (Славица), Снежана Стојановић (Снеца), тетка Мима, теча Кића, трабант, фрајер, на енглеском