31-I-2022.
Тријеспрвог смо ми били домаћини за 66. френдз парти. Мислили смо да опет испечемо неку јагњетину у рерни, међутим онај један комад што су имали у Лидлу је био никакав, па смо уместо тога решили да роштиљамо. Није било нешто хладно, па што да не. Нисам хтео да се гњавим са папиром за потпалу, јер и то мора да је влажно (јесте, донела ми нешто смотано, слабо је горело), него сам накупио тог грања од ораха и распаљивао га малим бренером, да већ потрошимо ту патрону плина. Ишло је јако килаво, слаб је то пламен, па сам нашао онај за лемљење, што смо узели пре пет година, у тај је распалио ватру за два минута. Роштиљ се био опасно климао, спој ногара са ложиштем је лабав и зарђао, па сам притегао то паљеном жицом... Троуглови су увек стабилни.
Изнели смо опет ону трешњу, док има. Линда и више Санда су опет заокупиле Драгану, да јој се похвале како и оне имају лаковане нокте итд. Па су јој позирале да их слика, па је Санда отплесала једну тачку... цео програм.
Борче је однекуд ископао причу о брату Милеве Пајдачке, кога се ја добро сећам, а спомињао га је и Паја, да је био некаква легенда на шећерани (види тамо о тој колонији). Каквим речима га је најавио, тачно сам знао које ће име да буде. Део који нисам знао је да је он свирао и гитару, и компоновао, и јако бирао коме ће да да да изводи његове песме, а није за то узимао никакве паре.
Борче и Драгана су се здали у расправу око тога да ли је АВ имао резона да иступи са резултатима референдума за уставне промене, које су ионако без везе, разлика је само у томе да се судије не бирају на три године, па ако нешто не убрљају, на заувек, него сад одмах на заувек. Утисак јесте био да је он издиктирао изборној комисији које проценте треба да добије, и да је то урадио као председник странке... што океј, свака странка износи своје бројке кад су избори, ал' ово нису избори... Све скупа смо скоро хтели да испечемо туру кокица и пратимо представу. Раније је било да смо Драгана и ја у публици а расправљају она и Борче.
Читам Ноћну стражу, Праче. Превод (из 2002.) каже на једном месту „Колико двојици треба времена да ископају рупу?“... што је управо онај штос са пола рупе од 01-VIII-1971.. Опа, бато. А ово и није једино место где Прачетови преводиоци (бар четворо) користе штосеве за које сам мислио да су их сви заборавили. Нпр. обавезно у дијалогу каже „ногекако“ уместо „него како“. Ко се сећа да је то из Клајновог превода Астерикса, има додатне бодове.
Вајање додавањем...
Појавиле се нове игрице за нас спораће... вордл на енглеском и, врло брзо, речко на ћирилици. Пошто је то практично мастермајнд, којим сам се забављао доста још тамо негде у зиму-пролеће 1976, тип проблема ми је познат, само је скуп над којим се игра другачији. Јесте комбинаторни бум потенцијално већи, јер није 4 места са 6 боја него 5 места са 26 односно 30 слова, али је зато број дозвољених комбинација ограничен речником. Дакле није исти проблем али се слично решава. На Бурундију се већ окупило друштво у засебној теми и размењујемо искуства, стратегије итд. Добра забава, и паметно је што дају један комад дневно.
Четвртог је стигла три де оловка, што је отприлике пиштољ за лепак, само има пластичну нит у котуру уместо оног штапића са пластиком која се топи, и што се боље подешава - може брже-спорије, врелије-хладније, и има моторче које гура нит. Прављена у Кини, увоз из Русије и, неким чудом, све, али баш све је на руском - и кутија, и упутство и књижица. Књижица је без везе, нека сликовница са изобличеним ликовима из цртаћа. Ал' и цртаћи су три де... истина, рендеровани у два де, ал' бар не изгледају пљоснато.
Направила девојкама крила за неке луткице, колико за почетак.
Откако нема ораха, имаћемо више сунца у авлији, и она је кренула да планира приручну башту, а биће нешто и у Петерхиду. Тј видећемо, ако будемо приметили да нам и даље краду, има да наварим бодљикаву жицу дуж целе ограде, а свакако ћу да посечем све гране о које могу да се ухвате кад прескачу зид. Већ је пребрала по семену, и покупила сто трикова како из скоро ничега потерати биљку - кромпир, лук, бели лук... Ево у кујни већ тера, биће ускоро младог лука. У позадини је бели лук, који је потерао лишће у фрижидеру ал није пустио корен. Само га је паркирала на врх чаше с водом и ево, два-три дана касније, већ има нешто корена.
Проблем је са земљом, онај супстрат што сам узео јесенас у Детелини је лош, слабо шта тера из њега, па смо уместо тога решили да покупимо кртичњаке са дечијег игралишта на другом крају улице. Но, данас киша сутра ветар, па никако. Тј могли смо то нас двоје сами, ал' кад већ идемо напоље, гледамо да поведемо ове две. Нека три дана је било тако шугаво време, новембарско, па нису излазиле, е па да полудимо сви редом. Сваки час се отимају за нешто, свађају се...
Шестог је позабадала (уз њихову помоћ) три реда лука уз стазу код улаза. Видећемо.
Седмог је Виолета појела две кајгане заредом. Четири јајета. Толико никад нисам могао да поједем. Оно, ћале је могао - неких пола године пред крај се био пожалио да је једва појео три, четврто није могао.
Увече је 67. френдз парти био код Драгане. Добро зезање, она расправа се наставила, имам снимак неколико минута тога, само да остане узорак. Нисам ни покушао да преслушам, чему иначе. Можда једног дана.
После две ракије је изнела, као и обично, главну клопу - похована крилца. Баш смо навалили, добро је било. После смо прешли на вино, отишле су три флаше (измакла се, попила два црна будвара). Таман кад је Драгана изнела четврту, рекли смо да је доста... и кад сам се ментално испипао изнутра, и јесте било доста, да сам пио још само бих покварио. Кад смо кренули, не знам где ми је телефон, мора да је остао на столу. Оно, могао бих недељу без телефона, и могао би Борче да нам зовне такси, ал' није ми тешко да се попнем још једном. А и испало је да га нисам заборавио, него га стрпао у џеп од кошуље па заборавио где сам га стрпао.
(сива коцка иза мене су нека три стана што Звездана зида за издавање... надам се да ће га и офарбати да личи на нешто)
Деветог је најзад било таман лепо време за ту експедицију до другог краја улице. Гурао сам колица и у њима лопату, а негде од половине нам падне на ум да би могле да седну у колица па да их гурам. Тамо негде један има понија, и таман га је извео мало у шетњу. Одушевиле су се, а и држале подаље, нека је то мали коњ али је свеједно два-три пута тежи од њих. И газда је имао проблема понекад да га задржи, кад не би пазио да ухвати став могао би да падне. Лепо коњче, баш.
Покупили смо четрдесетак литара земље са кртичњака, и није баш било лако да се гура. У ствари је терет био јако назад, лежао на дршкама. Преместио сам га напред и ишло је много лакше, мада је за толико било и високо и вукло лево-десно. Девојке су очекивале да ћу их возити и назад, па су одједном биле јако уморне :).
Десетог ујутро дође Санда да ми се похвали - наређала је чак шест прстенова (... 12 речи...), и каже „Драгана!“. Поподне смо ишли у Спрингфилд, и задржали се доста дуго. Ове две су смазале целу малу пицу, једва да су нам оставиле понеки окрајак. Како је лепо време, пробија светлост укосо, па сам за време пуш паузе шкљоцнуо један аутокрп... ћеиф. Истина, шкљоцнуо сам и један много већи, за Суштину (где се децембра Шкрба био нешто расписао и као ухватио велики залет... што је трајало скоро целу недељу, а онда је стао; Боћа је написао можда један, остало сам ја... мада ни то није нешто много).
Једанаестог је било тако топло да је чак и Раја седео напољу, скоро пола сата. Онај троножац од ораха, од ког планирам да једном урадим нешто, смо прегурали да лежи на грању код терасе, тако да је сад оно код кокошињца слободно и може да се крене са баштом. После смо отишли до фолиАпрома* да купимо којекакве потрепштине за башту - нов алкохолометар (разбила је стари кад је нешто маневрисала по кујни док је кувала сапун), џак перлита, разно семе и шта већ. Санда и Линда су, наравно, ушле са нама, а дућан има баш дугачак празан простор у средини, кад мере фолиау да имају где да је простру, па су оне туда трчале, и премештале знак „маска обавезна“ десетак пута. Онда смо отишли у оближњи парк, онај где смо нас двоје залазили у пролеће 1973. и 1974... ал' нема више жбуња, шта раде овој омладини. Оптрчавале око споменика итд, и онда прилазимо тобоганима и видим неки деда гледа онако као да би требало да се познајемо. Каже зна он мене... и представи се. Одмах сам знао ко је - Ш. из ДЦ-99. Није баш да се нисмо видели од седамдесетих, јер је био кућни информатичар у некој фирми где је Аваи увлачио мрежу, и сећам се да смо провели једно бесконачно поподне 1998. кад смо умрежавали укупно три машине у ИП мрежу, и није ишло никако. Онда сам се зарекао да ћу оном З. из Компувиза да направим жљеб у леђа да му уштекам сваку Рилтек 8126 картицу коју покуша да нам ували... најгоре ђубре што сам видео.
Он онако, изгледа добро, задржао је и онај шмекерски осмех, ал' некако је занемоћао, све му пада тешко, каже лакше му је већ и то што је за толико топлије да не мора да носи бунду и дубоке ципеле. Ни фоткалицу није понео, и то му је тешко. Каже видећеш, за пет година кад ме стигнеш...
Онда су оне биле гладне, јеле би пицу. Хм, ту је у крају она Верона где смо били пре девет година, и Сарацена поред ње, пре дванаест... ајмо тамо. Ал' тамо је паркирање компликовано а и плаћа се на сат, град је од пре три године проширио зону. Продужимо до Мале Америке, тамо је Рома, одакле често наручимо. Тамо у ствари постоји паркинг резервисан за муштерије, ал' прво видиш знак да је забрањено, па тек онда за кога је дозвољено, и прођеш... сад да возим 40м уназад... ма, ено друга пицерија 50м даље. Одемо тамо и, за дивно чудо, испадне баш добро. И као пре неки дан у Спрингфилду, имале су завидан апетит, смазале су скоро све (осим надева, неће оно розе - шунку - ни сир; то сложимо на окрајке па поједемо сами... богата пица...). Екипа у пицерији све нека омладина, тотални почетници али се баш труде и добро им иде. Узели и једну од Запонетија, па су се и Раја и Виолета обрадовали, смазало се све у року од одмах.
----
* У енгрпском то ј није довољно западно, па зато није фолија него фолиа, и читам како пише. Као што кад пише идеа читам то са дугим и а не као да има ј (како бих, кад га нема), да се римује са ниивеом и иикеом. А то што у енглеском није folia него се каже foil, није битно - поента енгрпског није да се утера енглески, него да се најури своје.
Спомиње се: 01-VIII-1971., Аваи, Божидар Соколовић (Боћа), Бурунди, Виолета, Градивој Шкрбић (Шкрба), детелина, Драгана Витас, ДЦ-99, енгрпски, КомпуВиз, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милева Пајдачки, Паја Чкаљевић, Петерхид, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Спрингфилд, Стелуца (Звездана), суштина, френдз парти, шећерана, на енглеском