Код Миливоја са мојима, деветог. Закачио је катаракту на десном оку и сад је крај света. Мислио сам да је то рутинска операција. Није било ни лоше вече. Писали смо оним Данцима/Пољацима, колективно. Однео сам писмо кући, па је 11. Слађа додала нешто своје испод, ваљда се накнадно заљубљује у оног млађег. Подјебавали смо једно другог у том додатку, нарочито што је написала да ја "making sheet", што је требало да значи да серем.
Поподне отишао са Димче у оближње веће село, са оним типом из милиције, да прикажемо образовни филм из безбедности саобраћаја. Он је одржао краће предавање. Носили смо звучни 16мм пројектор из СУПа.
Сељаци су често узроковали удесе тих година, јер су навикли на пешачке брзине, по обичају - и текућа генерација је одрасла уз запрегу. Сад имају тракторе, али су ту и нови, бржи друмови, где је ограничење на 80 кмч, али се понека будала залети и са 120. Од осветљења имају окачене петролејке, и мачије очи (кад их имају), најчешће запрљане или преко њих виси слама. А на бицикловима тек тако им дуне да скрену лево или изађу са споредног пута на друм, брига их није за цео свет. Па је секретаријат за саобраћај радио шта може да их обучи, да спасава и њихове и животе других. У основној смо имали компетан течај саобраћаја, знали све знаке, чак са бајаги улицама нафарбаним на паркингу код мале пијаце код Руже, у размери ваљда 3:1. До тринаесте смо знали све саобраћајне знаке.
У школи је била чудна згода ове недеље. Требало је да донесем нешто из биолошког кабинета, треба за час, ваљда неки модел или већа слика, па сам, кад је звонило, отишао тамо. Закључано. Добро, можда још није изашла са часа негде, а ако није заборавила, сачекаћу док не дође. Након пар минута, отварају се врата, она ми даје ту ствар, а у позадини видим да Марко Бозон седи на катедри. Опа. Знали смо да се прича, а и та биологичарка није баш нека, поприлична је, одмакле четрдесете (као и он, или су бар тако изгледали), преко 80кг, широкостручна. Како данас кажу, велике сисе се не броје кад си дебела. [Петнаестак година касније сам био у истој зборници где и његова жена, географију предавала у машинској, често седела до мене на седницама, и онда сам га разумео, све је опроштено.]
ДЦ-99 се спрема за семинар који организујемо за пар недеља. Исто што сам већ двапут похађао у Новом Саду, исти предавачи, само смо сад ми домаћини. Проблем је, наравно, лабораторија, никад нема довољно капацитета за тако нешто.
Данас су моји били у Београду, а ја морао у школу, па сам поподне био сам. Наспавао се док није дошла Драгана. Требало је и Славка да дође, ал' је усрала ствар. Седели смо тек тако и жалила ми се како нема ниједног другара, сви су кандидати. Рекох да је безбедна с моје стране, нећу бити тај јер никад не знаш кад се зајебава а кад је озбиљно. Донела перику да мало проба, одлично јој стоји. Ил' се нисмо сликали или је нестао негатив, изађе на исто.
Петнаестог смо се нарадили у ДЦ-99 - истесали једну даску што је штрчала из патоса, повукла воду. Налепили фотке (из проспеката итд) на лесонит којим је зид обложен до метра висине. Лесонит је мешавина струготине и лепка, око 5мм дебео, једна страна глатка друга мало карирана и рапавија, доста чврст где се не таре, иначе се рашчупа на ивицама; на шупи смо имали бајаги зид од тога). Очистили смо, офарбали клупу у лабораторији, лајсну на ивици лесонита и оквир од излога, изнели ђубре. Сликали за документацију (немам то).
Ту има причица коју нисам записао али је се живо сећам. То ђубре су "остаци од молера". Док смо се спремали за велико реновирање клуба, планирали смо да га уредимо како се осећамо - дакле, зидови да буду нешто светло наранџасто, можда Кодакова жута, дрвенарија тамноцрвена... како смо већ хтели своје собе да уредимо. Одједном се појављује Фурцула и учлањује се у клуб. Виђао сам га по школи, ругоба али разбацан, глава број већа и вилица избачена. Није пушио, али је и без вежбања могао да у уснама усправи цигарету да му додирне нос, без руку. И некако, након само два доласка у клуб, он се појављује код Народне Технике и добија одобрење (и паре) да узме молере. Затичемо клуб у некој усрано зелењичавој боји, само две нијансе од неке војне боје. Долази на укупно још један састанак и не појављује се никад више (добро, отприлике наредних 40 година, а и онда само једном).
Вероватна прича иза овога је да смо ми можда и били нека културна нада у граду, неко будуће стециште развоја и, ајде, бар клинци не иду пијани улицом, али с друге стране смо вазда били под сумњом да ћемо бити превише авангардни, кад смо већ имали петљу да се назовемо тако блесавим именом. А овај је већ тад, вероватно, био заврбован да буде удбаш, а можда смо му били и први задатак. А можда му је дојавио овај клинац из мог комшилука, дође му род... Ко ће то знати (па знаће он, али је на челу врло кратког списка људи с којима не говорим).
Наравно да смо попиздели ко глисте, али и укапирали миг да не таласамо. Истог дана, један од оне двојице спољних је приказао филм "Силовање заставе" ака "Фетиш", и један недовршен где фотограф покушава да му се модел уозбиљи, па му покаже слику Че Геваре, а овај се церека још горе; покаже му још... а да, "Капитал", овај се цепа ко блесав. Покушава још, све горе и горе. Покаже му Устав, овај пада у несвест. То је глумио он сам, у фраку. Фотографа је играо ЦД у шорцу (да, Драганин најкраћи дечко), који ту само покупи опрему и оде. Остао сам да развијем јучерашње снимке, а он збрисао на бус.
Онда смо отишли до политичке школе (две-три учионице на другом спрату неке старе зграде сред главног сокака, где су се држали партијски курсеви, али свака иоле битна организација је могла ту да држи предавања, састанке итд, па и ми за овај течај), па онда у клуб. Ја остао да развијем оно од јуче, он на бус.
Данас су ми најзад опрали фармерке, први пут. Некако сам уобразио да им прање скраћује век, а ко зна кад ћу опет имати нове, па сам одлагао и одлагао. Ипак, доста је и шест месеци.
Петнаестог снимао на проби хора, са мном био Срле, овог пута као расветљивач (а био је и један краћи кадар кад он провирује). Мора 500W светла, јер овај колор је само 15 ДИН осетљивости. Славко је одглумио себе како сам очекивао. Отад па до краја школовања ме звао режисером (нагласак на првом слогу, краткоузлазни). Требало ми је свега петнаестак секунди, што ће се исећи на 3-4 дела.
Шеснаестог опет у позориште са школом. "Та ко би се једио на мушке", по једночинкама Косте Трифковића. Лудачка комбинација старог текста и експерименталног позоришта испала одлично, ваљали смо се од смеха. Пре свега, сцена на сцени - оквир од летава изиграва зидове просторије на средини сцене, а остатак простора заузима све оно што обично буде иза завесе - један лупа летвом о лим кад треба да опали пиштољ (и лоше трефљава тренутак); неко маше великим картоном, прави ветар кад глумац погледа кроз бајаги прозор; глумице се пресвлаче. Друго, иако су сви костимирани, говоре као на читачкој проби, са све дидаскалијама и без интонације, па буде "и ево шта каже у писму отвара писмо и чита драга моја осврће се па чита даље нажалост морам ти рећи да". Фраза "врати се назад, прошо си кроз зид" се често потезала кад неко нешто промаши, све до краја школске године, ушла нам у језик.
До позоришта сам дошао са Драганом (ту сам прибележио и чудну примедбу да је "тај стан у Леснини од неког француског амбасадора" - што ће рећи да су се тад тамо преселили са Руже; био сам увртео у главу да је то било лане; стварно чуке благе немам какав сад па амбасадор). Седео сам ипак са Д.М. и Вишњом јер им је требао покретни чивилук.
Осамнаестог се потукле Славка и Оли Бој, и у неком тренутку на клупи прва наузнак, друга преко ње исто тако, и каже "треба нам још један за терет" и рашири ноге баш како треба. Баки је био на месту али је поцрвенео и склонио се; иза њега Јолпаз хвата ниски старт...
Деветнаестог се ДЦ-99 појавио у повеликом саставу на годишњој скупштини Народне Технике, са четири камере (једна празна у резерви), Болекс камером и пар фотоапарата, блицем, рефлектором. Мало смо брзељали па ко зна како ће испасто (ОК на крају, негативи мало танки). Поподне Димче дошао по кључеве, требао му пројектор да прикаже "Вука са Проклетија" у школи (дакле велики 16мм, мора онај из милиције, клуб нема такав).
Глупа сува зима... кошава и гомила прашине у ваздуху. Те сам 21. свратио до мумија само да видим иде ли им се, па продужио до Дома омладине сам. Срео углавном друштво са Руже - Золија, Чојића, Патка и још неке. Углавном пијани, па сам продужио. Три згодне рибе, све ситне па лепо заокружене, једна ме поздрави по имену. Опа! Да ми је сетити се ко су. Играм са том, и каже упознали смо се пре две недеље, ал је њено друштво било попило тада. Нисам чуо баш много, ал' сам уживао у додиру... чврстих сиса испод ребара. Штета што је све остало тако далеко, ма до браде ми је. Оним двема се баш нисам свидео па су је одвукле у другу салу, која баш и нема атмосферу (осим дима), и баш ми се и не свиђа. Зову је јорган сала, јер је на месту где је позорница некад неки јорганџија имао радионицу. Под је нагнут мало па је то више сала за представе, само изнесу седишта, биоскопска. Изгледа лоше само кад се упале светла.
Онда сам био са неком Београђанком, стварно сјајном, али је с њом био неки тип (брат, можда) који је онако београдерски с висока презирао све што је испод нивоа му, те укључује све остале градове, а није се одмицао на дуже од десет секунди. Те ме тако прошла воља и ајд кући.
Двадесетог остао у ДЦ-99 до 15:30 јер је баш било много посла. На путу кући пресретну ме ћале и Слађа колима, он бесан као рис. Знам, стари грех, остао дуже него што сам најавио. Догађа се годишње. Ћути и чекај да прође. Она је блебетала, помирила се са Пишта из чисто атмосферских разлога, он се ужелео облина јој а кад је то рекао знала је да ће тако испасти. Слушао на пола ува.
Двајздругог купио "Све мора проћи", дупљак Џорџа Харисона. Није лоше, само годину после британског издања, а шизнуо сам што није троструки (предомислио сам се 1999. кад сам добио троструки... ма сами рестлови, ђубре). Изнутра ништа од дизајна, само глат наранџасто и зелено и слова. Али звук би требало да је супер, само да се среди радио, тренутно нема баса.
До школе сам пажљиво подешавао корак да избегнем Милицу и Рајку, а онда и оне Возине сестре од стрица, Сметовачке. мада се оне броје у згодније и привлачније иначе - због нечег их избегавам. Онда ме неко зовне по имену. Могла би бити Биљана, ал' није њен глас... кад дотрчава Д.М. преко улице, задихана. Нисмо уста затварали до школе. Купили су јој магнетофон, можда да донесем Харисона да пресними, а?
На хемији, скоро цео разред испуцао квиска. То је профа дао сваком као једнократну пропусницу, да испуцају кад нису спремни да одговарају. Зове се по маскоти квискотеке, и сад се дивим како је то постојало још тада - била је популарна осамдесетих и касније - и могла је да се искористи да се удвоструче поени у некој игри. Пошто су га сад испуцали сви који су хтели, овај ладно почне да предаје ново. Испуцали га ни за шта.
Велики семинар ДЦ-99 је био око 26. поподне и увече (два дана) па нисам ишао са разредом у Београд да гледам "Порги и Бес" са Ми Чангом (Чангаловићем, био ваљда најчувенији оперски певач, бар на тевеу). Био неки тип са телевизије (да није Дуле Сликер?), фалио се какву камеру има, 1:6 зум, мери на призми, добро помаже изоштравању, има и звучни пројектор, супер 8,... ма много тога сам први пут видео. Вода на уста. Међу предавачима један нови старији, тј изгледао старији али га први пут видимо, одлично је рукама описивао монтажу, са два прста направи маказе на обе руке, тим исече и ухвати комад замишљене траке, дигне га, премести, довуче другу ролну... све у ваздуху, а стално ти је јасно шта ради. За памћење.