18-I-2021.
Први дан у години (и деценији) је био баш ведар и сунчан, па смо изашли на улицу са клинкама. Санда већ уме у педале (не све - нпр да пређе мртву тачку или како оно кочи контраш); Линда нешто мање, ал' она је и иначе кило и нешто лакша, а нормалне су.
Стигли поклони од Фрејс, мало касно али у комаду. Коштало их је 230$ и 83$ поштарина; на збир тога (!) су наши обрачунали око 6000 ПДВ, царину 3400 или ту негде, и трошкове царињења, у збиру 10080 рсд, дакле скоро 50% првобитне вредности. И све по закону, проверила, јер је закон написан у духу "одераћемо вас ако нам се ћефне". Вредност ствари зависи од тога којом тарифом је послата.
Стигла и разгледница од Берта, сликао се негде у Арлингтону. Санда погледа и каже "то је баба!".
Нешто сам чачкао StatCounter.prg, ваљда додао да рачуна и брзину између два мерења, изражену у погледима на дан.
Седмог смо одвели клинке у парк код месне. Први пут ове године. Опет леп дан, не много хладно. Танке јакне из Лидла сасвим довољне, на сунцу чак греју. Нигде никог, осим што комшиница шврља колима, тражи клинца (преко 7, ваљда).
Деветог смо средили полицу у спаваћој соби. Све металне цеви а спојнице пластичне, нису издржале, савиле се ове што држе доњи спрат, нагнуло се 20 степени од зида. Узели старе амортизере од петих врата на колима као удлаге, притегли пачијом трком, стоји као ново.
Прво нам три недеље нико не долази, онда две посете заредом. Десетог, Жарко са женом кевом и троје деце. Прво су мислили за после ручка, што би било баш кратко, биће снега, па их је убедила да дођу раније. "Али много нас је" "И нас је па шта, где има за седморо биће и за тринаесторо". Лакше је скувати за тринаесторо него насецкати шунке сира и којечега. Богат ручак, са недељском супом и похованим батацима и карабатацима, руском салатом (која се у Русији не зове само салата, него "салат ољивје"). За руску сад редовно прави свој мајонез, откако има добар штапски (штапни, де) миксер, два кинеска ђубрета су се већ распала. А онда и плек са печеном плећком и кобајама. Царски, све скупа.
Сутрадан преснимавао дневнике за 1972 - остатак 9. свеске, коју сам снимио само донекле па нестало струје у еос70, негде до 28. јула тадашњег. За ове фотке прелазим на џпег формат, јер квалитет није много битан, не морам баш да пазим на обраду у танчине.
Последња порука за Меланију канда није прошла, па сам је поновио, овог пута латиницом (конвертовао овде у Бјо) а линкове заменио упутствима како да ме нађе - моје фотке на Суштини и видео са великог матурског парастоса, где се доста видим у прва два минута. Овог пута је одговорила за неколико сати, како навиру сећања, како се сећа моје девојке (ваљда сад жене) са мађарским именом, коју је видела једном на прелазу у центру... и како сам написао да треба једном све троје да седнемо па "ком обојци ком опанци". Охохо, баш се сећа много тога, потанко (а мислио сам да ме тада није познала, и заборавио да смо после писали о том замало сусрету, а она се сећа свега). И рекла нешто како не би требало да ово пређе у завиривање у инбокс, као што је она некад сваки час силазила до поштанског сандучета. Па, прекасно, ја већ завирујем. Јер, без обзира на наше брачне слободе (које не упражњавам већ четрдесетак година), једино тебе из своје прошлости не смем да споменем, управо због тога што се није десило 1976. кад нисмо сели да одлучимо. Па сам зато морао да престанем да ти се јављам... свако у свој живот. И зато сад пазим кога има кад отварам Тандртицу. Није да икад чита шта пишем, нарочито не имејл (ионако већином пишу расејани и олдвејв), ал' кад би на екрану видела Меланија, могло би бити сцена. Чије се име не сме спомињати... ех.
А ни за руке се нисмо држали.
А и у Бјо сам кренуо сад да пишем другачије. Пресликавање старих дневника је скоро готово, остале су још две-три свеске, али сад пишем прво на српском, па онда то преводим на енглески. Забавније је, и више ми се свиђа како испадне у обе верзије. Ипак боље мислим на свом језику, а и тамо где преносим читаве реченице онако како сам их ономад записао, бар се на српском сачува, а на енглеском буде ближе оригиналу.
Заборавио да вратим еос70 на нормално, па су фотке од те вечери испале слабије. Али смо ми били изнад... "френдз парти" (34.), како клинке кажу (скраћено од "долазе пријатељи и правимо журку") се најзад поново одржао, након тронедељне паузе. Јер су Борче и Драгана имали као да иду којегде и да им долазе, мада је испало да баш и нису. Те смо се баш ужелели свога друштва, а папазјанија (опитна ракија од летос) је лепо текла, отишла литра ипо. Она је пила нешто мање, била је на скајпу са Гораном можда петнаестак минута - али ето оде литра па сам донео балонче са терасе и долио. А ракија мери 49%. Стално сам нешто чачкао Драгану како ми је навика, па се све нешто измицала. Онда сам је довукао назад и нисам приметио кад се опет одмакла. Неко је одвалио нешто баш смешно, пресамитим се од смеха и наслоним на њену столицу, које нема ту, паднем. Ништа ми није, устанем, све океј. Већ деценијама нисам пао са столице (и цела година откако сам уопште пао), али ово је било баш смешно. И попео сам се после на спрат, а немамо гелендер. Она је у ствари прошла горе - Борче је озбиљно питао да јој помогне да се попне, за сваки случај, јер је морала да преговара са земљином тежом.
Тринаестог, мачке ухватиле гугутку. Видела ју је како је налетела на грану ораха, ваљда главом, и сурвала се доле и није ни стигла до тла, Сива ју је шчепала за врат. Сваких месец-два по једна, глупе су али се размножавају.
Четрнаестог, озбиљнији снег и ретки гости: Боба и Милена. Не планирају да се узму, "већ смо узети" - исти штос као што смо измислили у Врсару 1976. Дигла је руке од посла - прво је радила на пумпи, углавном ноћну. Овај последњи је радила скоро три месеца, испоручивала мале грејаче за дуван, испуштају мирис без сагоревања, онлајн муштеријама, или напросто давала заинтересованима на зајам. Тешко је било вратити их, а и ово је гажна привреда, висиш на чивилуку па кад те позову, а и газде су имале лош став. После су јој понудили бољи положај, али сад тек неће с њима, зна их сад, и радије би опет на пумпу. У међувремену су се на њеном месту изређале још 3-4 девојке, ти су изгледа центар за обуку. Ваљда њу траже јер тако феноменално изгледа. (... 30 речи...) Он, пак, похађа течај за софтверског тестера, а мало и за админа базе. Добро му иде, ради Пајтон и ваљда јс.
Јуче Драгана звала да најави наредну седељку за вечерас (ово довде сам писао док смо се спремали за полазак, насуо сам 1,5л вишње, смрзао ми се палац на цреву, -4). Жалила се како ју је папазјанија баш дркнула у главу прошли пут.
Па смо овог пута (35.) имали то задовољство да шетамо по белом, или бар белим фугама на плочнику. Стигли на време, не много смрзнути, само ножни прсти. Наводно је неки хришћански празник кад се отвара небо па треба да гледаш у поноћ да ти се жеља испуни (ко уме да објасни како се затворило, има пиће). Батерија на еос70 је кењала, пре поласка је на 175 снимака показивала 45% (шта би са оних 850 од пре?), а сад кад је Драгана шкљоцнула два комада гледајући у екранче, испразнила се. Али се у мировању штогод опоравила, па сам извукао још двадесет.
Напросто сам морао да је питам је ли у свом оном мажењу и шашољењу у пролеће 1972. било икакве, макар полуозбиљне, намере? Јок, или се не сећа.
Овај снимак два згодна дупенцета је последњи, таман иза поноћи. После батерија није сарађивала, али ми јесмо, остали смо до 4:10 или ту негде. Није хтела да чека такси него се без речи запутила преко, уме она тако, једва сам стигао да се поздравим са Борчетом, пружио корак и стигао је. Ишло је чак лакше него у одласку, ранац у руци а не на леђима.
Спомиње се: 28-IV-1970., 21-I-2023., StatCounter.prg, Бјо, Горана Средљевић (Го), Добривој Гунароши (Боба), Драгана Витас, еос70, Жарко Зарин, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Меланија Тисаревић, Милена Пожарић, олдвејв, расејани, Реџиналд Бертон Кејп (Берт), Росанда Аквила (Фрејс), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), суштина, френдз парти, центар за обуку, на енглеском