август 1986.

Три су ствари текле упоредо. Прво, градња куће. Завршили смо копање подрума, и напунили смо и темељ ископаном земљом. Али је земље било вишка, па смо осим оног брежуљка уз североисточну ивицу плаца направили још један у дну. Срећом, то је требало комшији тамбурашу да напуни свој темељ, па је то отишло. Брежуљак ће ваљати и као некакав заклон од кошаве, отприлике је са те стране, мање ће да се суши земља.

Онда је требало да ударимо плочу на темељ, али треба прво набити ону иловачу. На 85 квадрата нето, то би потрајало да се уради ручно. Могли бисмо да најмимо неког са набијачем, али то би изазвало поприличне вибрације, а подрум је само 60цм иза темеља, могло би нешто да се уруши а и темељ би био изложен стресу. Решио сам то водом. Једна комшиница ради у градској чистоћи и зеленилу (пражњење септичких јама, скупљање ђубрета, гробља, паркови), па ме упутила где да одем. Уплатио сам за једну цистерну воде, што је седам кубних метара. Обложио сам ивице зидићем од земље, ашов високо, и кад је дошао камион рекао сам му да само сипа свих седам тона на темељ. То је слој од око 7-8 сантиметара, таман довољно да се све слегне. Просто и брзо.

Онда је требало скупити мобу да се излије плоча. Тада смо ваљда купили мешалицу за бетон, стару половну са мотором од 50 кубика, двотакташем, као за мопед. Пазарили смо то од неког Арпикиног пајтоса, који је тада био зидар (а иначе муфљуз итд... последњи пут кад сам питао за њега, рече "тај сад има више затворског него радног стажа"). Мешалица је углавном радила, морао сам увек да имам шаку резервних свећица, било је застоја, али је на крају урадила посао.

То је био зајебан посао, то је осам кубика бетона. Радили смо до мрака, и скоро хтели да прекинемо, Лоба се већ жалио да је цркао, Ома је радила ко блесава, плаче већ и неће да стане (више је нисмо звали на мобе, она навали и ради ради и брзо се премори, а замори и остале, не ваља то). Ал' завршили смо некако.

Друго, апликација за стамбену задругу је лепо узнапредовала. Лидија се није много мешала; Радоја и ја смо урадили главнину посла. Ту сам ем учио занат на лицу места, ем ме тестирао да види ваљам ли. Дошао је до закључка да му требам у Стоуру. Отишао је до Жиће и објаснио да му треба још један програмер. Али јок, не долази у обзир, важи забрана запошљавања у администрацији, може само у производњи. Али директор једног оура је чуо за ово (јер је његова канцеларија у истој згради, спрат ниже), и знао ме са квискотеке а знао је и ћалета... и држао је свињац. Е сад пошто је ћале био дипломирани каубој и шеф сировинског одељења у кланици, тј задужен за набавку стоке, његово је било и да спроводи "зелени план", где је прехрамбена индустрија финансирала набавку сировина за сељаке, а они онда да испоруче, по договореној цени, шта се већ уговорило. Као поверилац, имао је овлашћење и да види како се те паре троше, па је често обилазио разне свињце и штале, па ајде овог пута и код овог директора да види, мада овом сигурно није требала помоћ из плана, него оно еј дођи да видиш, јел ваља ово што сам направио.

Држање свиња у граду није необично, бар не овде - пољопривредни је крај. Па је договорио да ћале сврати и бајаги накнадно се сетио да му каже да поведе и мене.

Било ми је јасно да ћу бити одмерен - наравно, и Радоја ми је то најавио, целу ујдурму, и да је план бе да ипак радим са њим а да формално будем запослен у том оуру а не у РЗЗС Стоура, ал' свеједно је то на истом рачунару и само 200м даље, у згради где не некад и кева радила. И прошао сам.

А свињац је у ствари био супер, изненађујуће чист и није смрдео уопште, да не поверујеш да има толико свиња. Поливао је редовно, а под је био нагнут таман колико треба да вода све спере.

Трећи део је да се Жића, кад је овај направио радно место за мене у свом оуру, одједном предомислио па направио и он једно у РЗЗС. Капија се тако отворила, ујдурма је упалила - можда не онако како је била замишљена, него још боље. Можда би у оној верзији плата била боља, али нема везе, хтео сам да будем програмер, у зубе се не гледа.

Током месеца сам често био на вези са Радојом, и кад је рекао да је отворен конкурс за ново радно место, скупио сам папире, предао их уз пријаву на конкурс, одржао последње поправне у машинској, средио матичну књигу за своје одељење, испопуњавао где је шта требало, раздужио се за опрему у рачунарској секцији (наплатили су ми мањак од две касете) и крајем месеца подигао своја документа. Нису ми правили опроштајно.


Спомиње се: Арпад Гунароши (Арпи), Жића, квискотека, Лидија Вучетић /Будвари/, МПСШЦ (машинска), Ома, ооур, поправни, Радоје Малетин (Радоја), секција, Слободан Шумић (Лоба), стамбена задруга, стоур, на енглеском