Врло је могуће да је ово било годину касније, или можда који месец касније, али ајде некако ми се уклапа овде.
Покушао сам да смањим пушење. Држао сам се већ другу недељу ритма од шест цигарета дневно парним данима, три цигарете непарним. Ишло је некако.
Ваха је нешто успорио, и сумњали смо на фрагментацију дискова. Што, са данашњим знањем, не делује као вероватно - нису те табеле биле баш толико велике, нити је било толико тога што би захтевало да се чита цела табела, осим можда штампања картица робног. Што су урадили само лудаци текстилци, не знајући шта у ствари траже, а кад су добили 50кг одштампаног папира било им је јасно да су се зајебали. Нису никад све ни однели, ваљда је четвртина остала, стигла у магацин баченог папира, отишла за рециклажу. За те картице је требало исортирати табелу посебним редоследом (артикал, датум), за шта смо носили траку преко у водоторањ, тј на шести спрат у банку, тамо на њиховом ваксу исортирали па тако вратили назад, јер за сортирање треба простора отприлике три до пет пута више но што заузима табела, а толико нисмо имали, не пред крај године. Касније сам то решио елегантније, правећи псеудо табелу са само тим кључем и редним бројем слога из оригинала, индексирао практично иза ћошка. Овог пута... ајде да урадимо дефрагментацију дискова, која се тада звала компресија (и још десетак година ће се тако звати; кад је после фирма Стекер направила стварну компресију, то се звало стековање... погрешни називи на све стране).
Важи, само што алата за то нема. Јер... нема. Лидија је причала како су то ови из Делте радили за пдп, каже бекапује све на траку, па форматира диск, па врати са траке. И онда се деси да се трака мало одмота, па је ручно мотају назад и негде превију мало, и то место буде нечитко. Па муке живе док прочитају дотле, и иза тога, и у рикверц од иза до тог места...
Зато је она драге воље препустила мени да то урадим, тј већ је отишла на петефи а Радоја и ја се договорили да то урадим увече. Јер треба да сам сам на систему док то радим.
Ваха је имао три диска по 340М. Урадио сам бекап трећег диска на траке. Имао сам места отприлике пола ролне на једном калему, и ваљда четврт на другом, што би требало да је довољно, и било је - на другу траку се прелило можда 10%. Занимљиво је да је тракалица, тј трачна јединица, имала процесор Моторола 68000, какав су тада имали само Мекови и Атарији и Амиге.
Онда сам форматирао трећи диск, па на њега ископирао други. Форматирао други, па на њега ископирао први. Па онда баш нисам могао да форматирам први, јер је на њему систем, али сам обрисао све што сам могао, па сам ваљда постигао да слободан простор буде у великим комадима. Онда сам вратио први диск са другог. Па опет форматирао други, па вратио други са трећег. И опет форматирао трећи и кренуо да враћам бекап са траке.
Ту је већ било близу поноћи, трајало је то подоста. Био сам већ потрошио четири цигарете. Учита се она трака, стигне до краја и тражи другу траку. Избацим прву, ушнирам другу, пустим, тражи другу траку.
Пу, маму ти јебем, шта је сад. Ајд вади књиге из ормана. Читај. Већ сам био систем менаџер, што би се код ајбиема звало систем програмер, а у целом свету касније напросто админ. Требало би да знам те ствари. Посао ми је да знам. Што не знам, има у књигама, уз вакса је стигло три кутије штампаног материјала, све фино послагано по областима.
Негде око три ујутро сам већ поређао пешес књига око терминала и по столицама које сам привукао. Око четири сам и кренуо да прекопавам по фијокама, да видим да није неко оставио црну резерву цигара, јер оне две су већ одавно отишле.
Око пола пет ми скоро пукне филм... и онако, да ли од зајебанције или из ината, кад сам укуцао да врати бекап и кад ми је написао да убацим прву траку, уместо те прве убацим другу. Виђе врага, ради. Можда је сјебао један фајл, који је био делом на првој траци, ал' никад нисмо приметили да негде нешто фали - можда је била нека старија верзија нечег (ОС је чувао до 255 верзија истог фајла), небитна.
Полако вратим књиге у орман, опустим се мало, и смислим шта да радим док не дође Злата да скува кафу. Направим тамо неке виртуелне директорије, да у њима буду ствари по фирмама, тј оурима, уведем нека правила да не могу једни код других да завирују и нарочито не у оно што ми радимо, преправим бечеве за позивање апликације да иду туда... све скупа мало правио реда по кући.
Дође Злата, скува кафу, седимо, пијуцкамо, наиђе неко са цигарама, најзад запалим. Седам и петнаест, ево га и Радоја. Објасним шта је све било, и шта сам урадио са правима приступа, поздравим се, седнем у кола (нисам дошао бициклом да ми не би целу ноћ стајао под стрејом), одем кући и легнем да спавам. Кад сам се пробудио, закључио сам да не вреди да се поигравам са антипушачким шемама. Вратио сам се на нормално.