Са свежим таблицама на Јоди нисмо отишли никуд. Њој се поломио оквир на наочарима, а баш наишло лепо време, па ајд на бициклове и са девојкама до града. Насретали се људи овог пута - док је она сишла са девојкама под мост до наше оптичарке, наилази Грне. Нешто касније, једна из инспекције - прича како су балдисали од посла, раде већ месецима и викендом, дежурају на граничном прелазу (!) и шта све не.
На крају сретнемо Верину кеву, са унуком, па су се она и Линда и Санда јурцале по главној улици, јуриле голубове, јеле кокице... ма свашта. Прође поподне, гомила добрих фотака.
Тек сутрадан смо отишли до Петерхида, са новим таблицама. Овог пута нам ништа није украдено, комшије нису ту. Донели мало раних трешања у кеси (какво је никакво пролеће, мало мало па киша, добро је да је и толико узрело), деца разграбила. А ранијих година нико ни да погледа трешње.
Дне 29. је Нини био рођендан, ал' нисмо обележавали. Сликала се прекјуче са једном свећицом на помоћној торти од прошле недеље. Отишли са девојкама до старе куће, добро је, још није хитно да се коси, ал' сам бар посекао сву лозу до гараже, тамо где још има живота у њој, и саденуо оно трње од ружа да следећи пут могу да посечем и оно лозе до комшије. Нашао неку шамлицу па секао ниско при земљи... е, тако већ може. Не умем да чучим, за пет минута ме боле листови, а хоће и колена.
Нашао стару четку за прање кола... јеботе, то је купљено још 1967. кад је фића био нов. Понео, требаће.
Тријеспрвог мислио да ћу отићи бициклом до зубара, ал се опет натуштило па... Јода. Бар сам се ратосиљао мириса јода. Готов сам са зубарком док се не смислим за наставак... време је да почнем да попуњавам вилицу, доста сам је празнио.
Го има ситуацију која траје, а пропао њене куће у Вирџинија Бичу. Ту су досад становали Нинин кум и његов цимер. Е кум је пре два месеца ухватио прилику да купи неку кућу - колико год да га је очух сјебао у мозак, толико му је на крају и оставио пара, те је овај другар остао сам. И канда је почело да му се привиђа којешта, да плафон тоне, да... и све скупа гледа да ескивира одатле, иако су и досад плаћали неку смешну сићу, типа 750$ месечно (а у целој улици се плаћа око 1200), а сад му је и спустила на 500 кад је остао сам. Ал' јок, усрао се да кућа као хоће да му доака и... последње што смо чули је да је најзад дотурио кључеве Нинином свекру. Видећемо шта ће с тим даље бити.
Другог смо водили клинке у Петерхид - знајући да нећемо нешто много радити. Оспособили смо водовод за ову годину, пали, иде. Прошли пут смо некако успели да навучемо кожицу за ручну пумпу. Набрали пола киле трешања.
Трећег је Нина опет ишла код зубара. Мораће то некако да заврши ускоро, јер Лена и Милан ће до јесени да се преселе на Шест каплара... Извадио сам претходног дана она дечија седишта из комбија, па је Нина закључила "слобода испред безбедности" (с тим што не знам колико је безбедно возити док ти деца урлају иза леђа и шутају те у лакат). Деца су се, као и обично, прво играла на игралишту код зграде, па смо онда отишли сви заједно (без Милана, нешто је индиспониран) у Гарави, где одавно нисмо били. Стандардно добар ручак и још пола да понесемо. Нахранили врапце лепињама, више нису као што су биле, и њихов пекар је оптимизовао производњу, два залогаја су била довољна да их прецртам са списка.
Припреме за венчање добро напредују, већ су безецовали локацију (последњи сплав уз леву обалу Саве, значи од ове кафане право низ улицу до краја). Наше је само да дођемо. ОК, баба хоће да направи торту, а и нуди своју венчаницу за рециклажу. Биће скромно и омање венчање, и изгледа да Вараждинци неће доћи. А баш сам се надао. Но, биће колега изгледа, програмерски сватови... и то чудо да видим, да младенци све сами организују. "А кад се разиђу ови с децом, онда кренемо од сплава до сплава, па докле стигнемо".
Четвртог смо опет ишли у Петерхид, приликом проласка кроз претходно село се сетила тетке из јужног Баната, која је исто тако имала много цвећа у предњој авлији, као што је обичај у овом селу. Па се сетила и Гитине кеве, коју баш нисмо ни чули ни обишли откако сам јој однео онај бојлер, а онда и Гите саме... и тог тренутка ми звони мобилни у џепу. Гита је ту, кад можемо да се видимо. Договоримо се за сутра предвече.
У башти је требало да покосим још неке делове, томе никад краја, а пошто су опет провалили у гонк (овог пута фале ручна тестера, фластери, алева паприка, велики нож), почео сам да постављам препреке. На старом месту где прескачу зид је никла нова локација за ђубриште, где сам успут и посекао нешто грања за које су се придржавали за прескакање, и почео да слажем сав могући крш који се дотле гомилао испред пецаре. Супротно свом убеђењу, нисам гледао да било шта лепо сложим, него да га што безвезније набацам, да буде што нестабилније. Следећи корак ће бити она гомила сисал везива, којим ће ту свашта бити увезано.
Мислили смо, петог, да водимо и Санду и Линду, па смо их прво после ручка одвели до Лидла и Роде, да пазаримо и да се мало изјурцају, па ће као да одспавају до 18, а онда можемо да кренемо. Све је испало како смо планирали, чак смо и седели додатно време испред Роде, трипут је улазила да купи још понешто, ма прави пикник. Све по плану, осим што су заспале тек кад је требало да кренемо, па смо отишли без њих.
Јода је сав усран нешто, паркирам га под трешњом, а неке вашке што нападају младо лишће на крајевима грана испуштају нешто лепљиво, није баш смола али ако стигне да се добро осуши буде ту негде. Те сам већ други пут прао стакла...
Гита солидно изгледа, мало треба да се навикнем да носи наочаре. Свакако боље изгледа него зимус преко скајпа, тај јој је додао 20 година - килава камера, лоше светло. Фризуру је сјебала свесно, није то више онај таласасти пожар (кестењасто риђа) него нешто... хм, ништа нарочито. Стас још има, није се раздроћкала, ал' није то више она рибетина. Моја риба још увек изгледа боље од ње, макар да је пет година старија и већ има и бора по лицу.
Елем, живот у Француској под короном је десет пута гори него овде - и даље имају полицијски час, пријава сваког кретања, шетња до километар од куће, кад ти фали потпис негде казна 130€, прекорачиш радијус за 100м, 130€... итд итд. Позатварано више од пола туризма, беспослица велика. А и производња одавно изнета у Кину, Вијетнам... па сад мало мало па нечег нема, јер јебига.