06-III-2023.
Двајсосмог се јавила Гита, договоримо све и дође она сутрадан. Снашла се некако да нађе улицу, ал' како су код нас бројеви забуњени, било јој је лакше да пита. И некако нађе неког, и реч по реч, она плава, шета близнакиње... „а, она мршава...“. Ово је мојој драгој било мило чути.
Те смо поседели нека три сата. Испричала нам свашта, нарочито о покојном мужу, како му је прва жена давно умрла од нечега, млађи син умро од предозирања (све у Француској, отишао је тамо још 1972. да учи језик, ал' нашао други посао и узнапредовао у њему), па до старијег сина који је био заузет кад је овај умирао, ал' се појавио за кремацију и онда опет брзо нестао. Изгледа да и тај често пудерише нос.
Она, пак, гледа да како било нагура још тих пет година што јој фали до француске пензије. Мужеву је већ наследила, добиће нешто и одавде, а онда кад оствари и ту трећу, неће прећи у збиру 1700€, толику границу је нацртало француско социјално. Кука, богоради, али некако ни не пита са колико би овде могло пристојно да се живи. Башка што овде има кућу, а могла би и са кевом у стану да живи, значи већ трошак за кирију би јој удвостручио расположиву готовину. Ако ништа, сад боље изгледа него 26-V-2021..
Трећег је Лена послала, преко Телеграма у четни састанак, линак на један од она четири рекламна видоја што је снимила у Новом Саду. Добро изгледа, нарочито на отпацима који иду уз завршну шпицу, тамо се и смеје и бива разног зезања. У званичном делу делује званично.
Изнебуха имејл од Меланије. Сањала нас, па препричава. Као дивани се она са мојом госпом, деца трчкају около, негде смо у стану. Пола погодила, пола промашила. Изгледа да је оставило неки утисак што је лане читала Бјо, има трагова. Нешто се мислим да га поново објавим, али без рекламе, кад добијемо бржи интернет. Што је не липши магаре... може опет да буде јун, јер су рекли да ће бити у марту, најкасније априлу, можда у мају.
Пре подне је пошишала лозу од гараже до капије (немамо капију, место се тако зове), и то онако до колена. Ако и не роди нешто много ове године, бар нек се обнови. Претходне две-три године је истерала преко мере, повремено је чак ометала пролаз, морали смо да је заламамо да се не бисмо сваки час чешали о њу. На месту где фали један чокот је посадила јосту, јошту, како ли се већ зове, некакав немачки хибрид огрозде и рибизле.
Ја сам онда три сата сецкао ту исечену лозу на неку нормалну дужину, у просеку око 70цм, и то везивао у снопове - након четвртог је одједном испало да сам готов, а деловало је као да ће бити бесконачно.
Назад је расадила јагоде, неколико десетина, у бајаги саксије. Секла ове пластичне флаше од воде на пола, по висини, па то онда распоредила.
Спремају се и неке небодљикаве купине, као оне што већ имамо на башти, да попуне ограду према Лекси Пајковом. Требало би за годину-две да буде и пекмеза.
Петог увече причали и са Гораном, али веза све гора, а и гугољ се збуџио. Онда сам стартовао Телеграм на телефону, па причао одатле. Кад сам покушао да укључим и видео, збуџио ми се и телефон. Тако да не знам како стоје ствари сад са Стенлијевим оцем, знамо да је банкротирао... био је у неком ситном минусу, а онда је исписао чек без покрића и послао га у Нигерију, рачунајући да га чека два милиона... :челоклеп: Ајде да је то било пре 20 година, па да кажемо да има неко да не зна те трикове, али ово је 2023.
Драгана успела да ме добије на мобилни, тако што сам га држао укљученог а оно што сам му подесио да се не успава кад је на каблу је најзад и прорадило. Сутрадан сам још чачкао свашта на њему и као успео да пронађем где се пали (то да звони и кад је успаван), и то неку фору што сам још негде у почетку пробао па после заборавио да је то било у Мобијану а сад терам Манџаро. И као упалило, међутим кад га ресетујем, то што сам преправио у правилима се вратило на како је било. Значи нешто изгенерише фајл испочетка и пуј пике не важи. Ваљда... биће ту још да се чачка.
Мајао сам се с тим скоро до поласка на 95. френдз парти. Понели смо јабуку из непознате године, биће да је од пре 2019. Свратио и ја у Роду да узмем нешто уезбе каблова, ал' више не држе - где су им биле тастатуре, мишеви, слушке, утичнице и адаптери сад су шерпе и тигањи. Код Драгане смо стигли десетак минута пре Борчета, био код ћерке нешто. Она је опет на антибиотицима, овог пута због средњег увета, а и Спира јој је променио терапију... те је избегавала пиће. Прву ракију је попила са нама, другу јој је он сипао ал' се мојој драгој чини да се неприметно ђорала са мном за празну чашу - ја нешто нисам приметио, осим што никако да завршим ту трећу чашу. Пошто она не пије, штрајковала је и ова моја, једна ракија једно пиво, те смо онда и нас двојица урадили само једну флашу вина. Кад даме не пију, некако и заћуте, па је испало да смо скоро цело вече банку држали он и ја, с тим што смо га спречили да по четврти пут прича оно са математичарем у СССРу коме јаве да ће да дођу по њега, а завршава се Планковом константом на вечерњем течају математике за основну школу негде у Сибиру (у његовој верзији Кошијев критеријум конвергенције), што је Пекић боље препричао у неком свом роману.
Најдуже смо, у ствари, причали о Фефију и, око тога, о ДБА, и шта је нашао у овој другој жени кад је она прва по свим питањима била боља (осим што је, према свему, била некомпатибилна са свекрвом).
Друга тема је био Милан Ковачевић и његов „Караван“, односно Зуко Џумхур и „Ходољубља“ и још десетак таквих образовних а баш гледаних ствари, и што тога данас нема. Корак по корак сам објашњавао да је то било плод социјализма и тезе да телевизија треба да има и образовну функцију, што је данас немогуће, образовање има да се плати, а на екран стиже само оно што диже гледаност и цену рекламном простору. А реклама је краљ Мида који све што пипне претвара у говна. Па онда корак по корак како се имејл свео на комуникацију само са познатима, јер је све остало сумњиво, опет због реклама.
Сутрадан су у Детелину стигле кокошке, па сам отишао по њих. Све у реду, штета што нису оне беле, ал' кад је писала, нису биле у понуди. Била је прилична гужва, па сам морао и да се препаркирам, и у том хаосу заборавио да купим фишеке за цигарете. Ал' су коке безбедно стигле кући.
Поподне сам се прошетао до оног лимара-фарбара, ал' сам мало закаснио, већ је затворио. Срео и оног лика из скробаре с којим смо били комшије на Виру 1988., шетају се он и госпоја, баш се некако често виђамо, срела их пре пар недеља. У повратку свратио до комшије јер ће ускоро понестати дувана, издиванили се уздуж и попреко, није му лоша ракија ал' ем није његова, ем нисам навикао да пијем преко дана, ми то пре спавања. Договоримо да његова жена донесе две киле сутра-прекосутра.
Негде предвече приметим да је једна од нових кокошака успела да изађе у двориште. Нису излазиле из кабине у остатак кокошињца, то можда кад се навикну на ове старе, ал' она мрежица што покрива део таванице где нисмо прибили даске, да имају ваздуха, се делом распала, па мора да је туда изашла. Вратила ју је назад, каже мораћемо опет да поправљамо те мреже. Дрво држи, жица се распада.
Увече сам таман гледао крај прве и почетак друге сезоне Старог Гејта (на путлокеру), кад дође и каже да је џукац улетео у двориште, дошао на терасу и појео сву мачју храну. То је Алекса набавио пре пар недеља, ваљда да му наше мачке не улазе. Е, сад је ушао код нас. Дошао његов син (он и жена су већ отишли, ваљда назад у Немачку) и закачио му поводац и одвео га. А знамо и где је на огради рупа, ту где су ушли лопови док смо ми били у Вирџинији, чак је и онај стуб што је уз гаражу био искривљен. Ту је мрежа штогод расплетена, што смо ми као крпили али никад баш озбиљно.
Осми март. Дошла комшиница и донела две киле дувана. Она оде да обиђе кокошке и нађе да је овај синоћ провалио у кокошињац и појео две. Нашла и перје, и где је пробио мрежу, где је била напола зарђала, види се да је све угурано. Е јебига.
Васа на Бурундију најавио да се квари време за викенд, ако сте мислили да роштиљате, неће моћи. Отправим на бајаги италијанском „Vietato rostigliarsi esterno...“, што је баш насмејало рају, па је и он додао „raspagliare di ognio molti pericoloso“.
Договорио са лимаром за сутра. Свратио до Детелине да купим оне фишеке што сам јуче заборавио, и писао још шест кока, каже Најка стижу крајем марта.
Маринко о фолдеру и директорију
ал веруј ми да сам једном био у прилици да објашњавам тј да се правдам зашто говорим директориј када се то сада зове фолдер.
а ја их питао да ли знају шта је команд промт, шта је cmd?
каже лик, па наравно да знам, ћак соли како треба да се покрене као админ..... и ја га прекинем и питам га да ли се можда сећа наредбу да излиста садржај "фолдера" ? каже он, па како не бих знао, па "dir". и онда сконта ... а ја здраво и довиђења
Увече ми падне на ум да можда не би било лоше да напржим свежу верзију Манџара на телефон. Да не бих дирао мегијев мултибут на СД картици, напржим то на еММЦ картицу, ону основну, јер оно фабричко што је на њој ионако више не ради нег што ради. За мање од пола сата сам имао телефон, ради. Ујутро сам још и инсталисао Телеграм, и то је одмах прорадило без зајебанције са регистрацијом, напросто сам му пренео све директорије са СД картице, блажен Линукс, све ради. Добро, не баш све - будилник и даље не ради док не20 пробудиш телефон, апликација за фоткалицу тражи верзију .20 нечега а не прихвата постојећу .23.0, и још пар пицабоца. Ал' све остало имам.
Петак, 10. Најзад саватао лимара, биће 150€, зваће ме у понедељак или уторак.
Увече ми се задеси да ми се припишало, купатило, наравно, заузето - свих четворо унучића су навикли да понесу сокоћало и заседну, па ајд у авлију да залијем тису. Видим да је тацна са мачијом храном празна, а чисто је и около - мачке то никад не оставе тако. Каже Нина да мора да су јежеви, буде се, гладни су. Хм, они изађу раније а не тако после 22. Онда она чује нешто из дворишта, а јеботе мора да је опет онај пас. Дохватим једну летву и неко старо држаље од ашова, те кренем низ авлију, и ето њега. Завукао се између ограде и кокошињца, и онда ушао у кокошињац - аха, сад бар видимо куд је улазио. А не уме да изађе, завукао се у буџак. Одаламим га два-три пута по леђима, колико да зна да је радио шта не треба, кад он се окрене на леђа и маје задњом шапом, плази језик... као ајде ме почешкај и са ове стране. Нина укључи светло на телефону, ухвати га за огрлицу те га извуче на улицу. После установимо да фале још две младе кокошке, ал' нигде не видимо перје као прошли пут.
У суботу га цео дан нисмо видели. Искористили смо релативно лепо време (била је баш киша у четвртак преко дана) па забарикадирали сва места где се провлачио испод ограде. Пронађемо да су оне две кокошке прелетеле код комшије, који нас је обавестио па смо се нашли код ограде да нам врати. И овог пута ју је наговорио да прихвати и једног петла, истог као они пре само нешто мањег. Воли он да види петла, ама не може да задржи све који му се свиђају, па онда нек је код нас. И некако је било мирније у кокошињцу откако имамо петла.
У недељу (12.) ево џукца опет, код Јулишке у авлији. Она пизди, каже уништава јој цвеће, ишчупа па јој донесе пред врата. Гледаће да га се отараси. Алекса и жена су отишли, а не видим сина да ли је још ту.
Звао поподне Драгану да питам како стоји са пићем, тј да ли можемо да рачунамо на њу као да је у пуном саставу. Каже може, прошла терапија. Имаш заосталог градива...
У понедељак смо одвели, бицикловима, девојке у Спрингфилд поподне. Имали су неки рођендан око 18, па смо отишли раније, отприлике од 14 до 17, баш су се добро искакале, истрчале, испентрале и шта све не. Чак смо успели да увежбамо и оно да њих две седе горе на платформи, протуре руке (а некад и ноге) кроз мрежу, а ја их гађам лоптом. Овог пута су и хватале, и то све вештије. Истина, Санда је ту и тамо покушавала да ме тролује, баци лопту далеко у страну. Океј, може једном, ал' кад ми је то урадила други пут, напросто сам напустио положај. Па смо то поновили нешто касније, с тим што су сад још боље хватале, а и ја сам нешто боље бацао.
Код Борчета смо стигли пар минута раније на 96. френдз парти, ал' рачунамо да је отишао колима по Драгану и да ко зна где ће успети да се паркира, те седнемо на клупу испред улаза и сачекамо 19:30. Закључимо да смо довољно дуго чекали, а и на његовој тераси има неког светла изнутра... можда су ипак стигли пре нас. Устанемо и кренемо горе, кад ево њих, стижу са паркинга. Узбрдо је ишло доста лакше него раније, Драганином брзином...
Пило се нешто више него пре, и разговор је ишао поприлично цик-цак, чак је и показивање фора са телефона доста кратко трајало. Драгана се, зачудо, придружила мојој драгој са пивом, јер као пиво јој баш иде са лазањом... Ал' онда ни то није завршила, него се придружила нама за вино. Био је цитиран онај стих „Wein nach Bier, das rate ich dir“.
Но, овог пута се нама спавало, па смо се свеједно разишли прилично рано. У 1:15 смо већ били у кревету.
Спомиње се: 26-V-2021., Алекса Пајков, Бјо, Бурунди, Горана Средљевић (Го), гугољ, ДБА, детелина, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Јулишка, Малиша Борковски (Борче), Маргита Гунароши (Гита), Маринко Протић, Меланија Тисаревић, Невена Средљевић (Нина), Нови Сад, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), скробара, Спрингфилд, Стенли Бергер, Ференц Фаркаш (Фефи), френдз парти, Чедомир Спајин (Спира), на енглеском