20-VI-2021.

Четрнаести.

Једна од ноша се разбила, мора да је Раја бунован налетео ногом у купатилу, избио парче из дна. Отишла до Детелине да купи другу и нешто није нашла каква јој се свиђа, него купила уложак да се стави преко даске на шољу. Пун погодак, први дан су се смењивале док нису истерале све из себе.

То је у ствари било једног дана прошле недеље, али тек од данас имам фотку.

Петнаести.

Отишао да покосим у старој кући, за шта обично терам комби, јер ако му је пртљажник мањи бар је вишљи, па не морам да расклапам ручку од косилице. Крену са мном и она и Санда и Линда, да оду до свог омиљеног дућана негде уз улицу, да купе хаљине за венчање. Наравно розе и наравно две исте.

Шеснаести.

Први казан трешњеваче. То још нисмо пробали да печемо, видећемо шта ће испасти. Добили смо као нешто мало, али у ствари и није - на 35кг воћа и пар литара патоке, Жарковог медног вина и неког ликера од зове добили смо 4 литре ракије. Мириси успут, док је крчкало и онај последњи прамен пре него што процури, су невероватни - осетим и петељку (а нема ниједне), и укус зелене трешње, и... ма свакакве примесе, све пореклом од трешње. Ово ће бити неко чудо.

Девојке су ми, наравно, помагале док их је занимало. Диван дан, није ни спарно ни претопло. Други казан ми је мало прекипео, али није пена прошла кроз лулу, ракија је чиста.

Седамнаестог отерао Јоду да му среде климу. Ништа засад, само допуна фреона, а ако издржи две недеље видимо се кад се видимо, ако не издржи, мењамо шта треба. Климу ради онај што је купио, оправио па препродао сакса. План да се у сватове иде Јодом а не комбијем, има климу. Мада, тесно је штогод тамо назад.

Тог деветнаестог пре подне смо нас двоје отишли до Петерхида (стварно ради клима, као права!), покосили где је баш сметало (она на улици, ја по ближој авлији и где су оно копали на улици). Нови комшија излио темељ и довукао блокова. Обрали смо вишње у авлији и ове касније трешње, по 15 кг. Трешње су феноменалне ове године.

Паковање нас седморо у Јоду је испробано поподне. Да назад седе Нина и још двоје-троје деце па ајде де, али са четворо је било много и то што смо отишли до града па онда на Пескару на купање. Наравно, морали смо прво у град јер су деца сва израсла лањске купаће, појасеви се избушили, пешкири за плажу... боље да узмемо неке безвезне нове код Кинеза, тање а штампане, да не приме толико песка. Јода је зато сад пун песка назад испред седишта. Раја је седео са мном испред највеће кинеске радње и пиздео - што мора да чека, што смо високо (чак 8 степеника у односу на плато) и што смо прелазили мост (у ствари што смо се спуштали стрмијим степеништем ка првој кинеској радњи, у просторијама некадашњег биоскопа, оног где никад нисам разумео шта кажу у домаћим филмовима). Све ми се чини да се он не боји толико висине него што је трапав, не уме да хода, није вешт, није довољно пешачио да стекне рутину и сигурност. Онда му се још и припишало, па смо ушли и, срећом, нашли девојке на каси, само се јавили да идемо до Прлеског, нађемо се тамо.

Тог дана, и следећег, је био хаос са мачкама. У ствари финале, хаос је почео још пре. Сива је омацила двоје, доста рано, још почетком маја, а онда је Дарко омацила још петоро, пред крај маја. Онда је Сива присвојила све мачиће, па их је чак и дојила, па је онда Дарко однела своје из кутије са орасима на тераси у старе гуме у двориште, па је узела к себи и Сивине. Отприлике сваки други-трећи дан су се смењивале и завршило се тако да се Дарко разболела. Тешко је дисала, лежала је у хладовини цео дан, није дојила своје (сад већ само четворо, једно је угинуло), па је нестала, па се појавила сутрадан опет на сат два и онда нестала скроз.

Двадесетог преподне је одустала од Даркецових мачића, и однела их на кинеску стазу (куд пролазе од градилишта до Лидла и Роде), ваљда ће им се неко смиловати. Остали смо на отприлике четири мачке: Сива као дојајен и матријарх, Јохан као старији брат и офуцани ратник, често није ту али два-три пута недељно дође да једе, Џими као млада мачка која сад нешто и није стално ту (зајебан је тај матријархат) и Рундек, Сивин син од прошлог августа, још није неки мегданџија а ни јебач, више воли да се игра са ова два мала Сивина. И Зелена (Џими и Дарко су њени) која понекад дође да једе.

Поподне смо правили резанце, јер се опет накупило јаја, а Лена и Милан у уторак одлазе на море, не треба им јаја. После одремао, па онда обрао и велику трешњу испред куће. Дугодневница, има времена за све. Прскали против комараца, комарци попиздели, баш су ме напали док сам био на лотри.

Двајспрвог је звао Борче, каже кренуо је да ради зубе, прво вади шта не ваља, па није никакав за данас, отказујемо, него... видеће за следећи понедељак. А за бербу, нешто није расположена да их зове, не знам тачно зашто а није ни битно - ако је један против, боље не. Свакако ћемо више урадити сами него да се зајебавамо с друштвом.

Поподне опет ишли с девојкама у Спрингфилд.

Двајшчетвртог, по пасјој врућини, са Нином до Београда, завршне радње око њеног зубала. Лена и Милан су претходног дана отишли у Медулин, тако да нисмо свраћали. Игром случаја, истог дана нас је Лајна опет звала да дођемо код ње, изгледа да јој је баш досадно и ужелела се старог друштва. Ал јој рекох "Право да ти кажем, сврби ме да палим машину и кренем ама било куда, но пасоши нам истекли скоро свима, а нико прстом не мрда да продужава. Овде поврх свега сад се саставило да су свима истекли они биометријски пасоши издати 2010-2011(као и нама) а они што им је истекло прошле године нису се журили да продуже јер јебига корона. Сад је пред муријом черга, седе напољу по њих четрдесет и чекају да буду припуштени унутра."

После зубара смо отишли негде да сними вилицу у три де, што је испало да је око Делта ситија, оног тржног центра на другом крају Гагаринове, па сам остао у колима, у гаражи, и чекао је пола сата. Снимање траје два минута, али док напрже цеде... Издржао сам јуначки да не палим мотор (и климу), него сам седео тако са отвореним прозорима. Бурунди је на то рекао да добијам орден Густава првог реда.

Двајспетог пекли ракију, харе тришња. Негде око пола другог казана зове тетка Јања да каже да јој је умро муж, сутра сахрана. Ајде, добро, идемо. Јер очекују да нећемо доћи.

Хтео сам пред сахрану да оперем кола на ћошету код рампе у старој улици, али се чекало. Можда бисмо стигли, али пола сата касније. Ишли смо опет кроз Земун па око аеродрома на остружнички мост, од старог усраног пута нам је остало само последњих 10км до Бртога. Она кривина што им сваких неколико година склизне у Саву је сад дигнута за добрих пар метара, делује да су кренули да је раде озбиљније. Наравно, није било шансе да се паркирам код тетка Јање јер треба погребно возило да уђе (овде још не носе покојнике да преноће у замрзивачу па да их однесу право у капелу), па сам се паркирао четири куће даље, код неког стрица са бабине стране (компликовано...). Он је предњу кућу издао некој металској радњи, па смо му у радњи оставили поруку, ако буде питао чија су кола. Поздравили се с ким смо већ знали - сина њеног нисмо видели више од једном-двапут откако је ишао у војску, а сад је већ добро угазио у шесту банку. Више није онај кмезави плавушан, отресит је момак... ал' јебига, најбоље деценије је потрошио на алкохол, и коме сад треба момак од педесет и кусур. Ћерку смо још и видели пре неку годину, само се била усрала да нам ћале не умре за столом, па је више била у авлији на телефону него са нама. Нисам је питао, ал' мора да још отплаћује онај стан, ради у две школе, држи часове и исто је девојка са изгледима на пензију кроз неколико година.

Иначе, теча Кића се солидно држи, начео је 90. годину, види солидно (средио ласером пре неку годину) и покретан је, али наглув и досадан, и најзад се окануо вожње. Ту је била и Аница, опет ни речи о другом презимену. Они се не хвале, ми ништа не питамо, аукурац. Ни о сестри ни речи, није се спомињала, као да не постоји. Ко зна шта је, кад (како сам чуо у међувремену) ни мајци на сахрану није ишла.

Под изговором да ћу негде да залутам и да не знам ни где ћу ни како да се окренем, отишли смо чим је поп стигао. Баш не морам то сваки пут да слушам. Свратили смо код тог стрица, прво нас није познао а онда се обрадовао ко куче. И он је ту близу деведесете, има три праунучета и боли га ћошак. Извињавао се опет што није био на ћалетовој сахрани, каже не може да опстане поред тетка Јање, "уби нас све, не мош опстати од ње". И разумем га, ми њу чујемо два-три пута годишње а и то успевам да окренем на зајебанцију и да је слушам на пола увета, па у тим дозама и може да се поднесе. Њему је сувише близу. Мада, ни за рођеног брата није имао лепе речи, што је толики материјалиста, све гледа кроз паре. Тај је и мене успео да очепи, кад боље размислим. Зове једном у десет година и то само зато да би изразио подршку и обећао помоћ око промене имена града, да се врати на предратни назив који је, ионако, трајао свега неких седам година. Фала лепо, немојте нам помагати, тај је предлог већ био на референдуму и одјебан је. А напрдњацима је то што покушавају да то изведу на кварњака још један минус.

Од целе те булументе он је некако једини нормалан. Поседели смо петнаестак минута код њега, окренули се на капији од оног вулканизера на углу теча Кићине улице, успели да залутамо једном ("не овде него следећу па узбрдо"), Јоду сам већ довољно знао да сам прошао глатко кроз то тесно. Јеботе па као да си у Далмацији, нисте могли те улице да правите шире од једног колосека (буквално, колико коњска кола усеку)? Ал' окренуо сам се и то без батргања са мењачем, него користећи ону фору да ће Јода да крене низбрдо кад пустиш кочницу, не одмах него за две секунде. Толико имаш форе да даш гас. Не даш гас, значи да попушташ полако да користиш низбрдицу. Све лоше што смо имали да кажемо на рачун робота је у ствари на рачун пројектаната и програмера који нису гледали како се ствар користи у рлу него понашање машине дефинисали напамет. Ово возило је показна вежба како то треба да се ради.

Стигли доста пре осталих, па смо опет покушали да нађемо дедин гроб, ал' јок, то ни гробари не знају напамет. Сахрана је била брза и без драме, прилично опуштена, ни поп није развукао, ваљда било сувише лепо време (рече један да што горе време, то попови дуже поју, ал' оно као за инат, ваљда гледају да још неког саране кад су већ ту). Онда кући код њих на даћу... исто прилично опуштено и без драме, малтене журка. Одлично печење, лепиње индустријско ђубре. Она је пробала ракију и кад смо стигли и за ручком, каже најгора наша је за три копља боља од обе ове. Смандрљана шљива, па одлежавана у бурету да има боју - а тачно сам знао, чим видим жуто знам да су нешто зајебали па да га изваде. Добро дрво, каже, само јој све остало не ваља.

Кући било све океј док нисмо били ту. Нина покушала да не једе ништа 24 сата, успело.

Ових дана је лансиран Вордл, а убрзо за њим и Речко, па месец-два касније и Дечко, тј дупли речко, који држи неки Фића (усер на ме фицфириц на Бурундију). Ту сад нешто не штима, испада да је тема за ово на Бурундију отворена тек фебруара 2022. Какогод, усталио ми се нови дневни ритам, да ујутро, уз кафу и једну цигарету унутра (за остале излазим на терасу или идем на спрат) прво прочитам форум, а онда одиграм све три, речка, њордл (в. јуски у речнику) па дечка. Временом сам нашао начина и да се помогнем својим речницима - за енглески имам у фоксу табелу свих речи, коју понекад користим да бих допунио понешто на sGradlj.com, а за српски имам списак речи које се појављују овде, у Бјоу - што није баш најсрећније, ту ми фали неколико комплетних стручних речника из области које сам заобишао (црква, спорт, шоубиз). За оно прво, претрага је један подужи ред у фоксу, за друго, десетак реди у постгресу.

---

Спомиње се: sGradlj.com, Аница Тасић (Аница), Бјо, Бртог, Бурунди, детелина, Жарко Зарин, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Меланија Мерћеп (Лајна), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Петерхид, Прлески, Рју (Раја), саксо, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Спрингфилд, тетка Јања, теча Кића, фокс, на енглеском