Деветог ништа нерочито преко дана. Џими недавно извела мачиће, троје сивих у три тона, кратки здепасти и чупави, па је то било занимљиво, гегају се као пачићи.
Увече код Драгане, 53. френдз парти. Борче је нешто каснио, око пола чаше. Драгана инсистира на томе да држи отворене прозоре док јој пичи клима, не мош је убедити... а уосталом, њена струја, нек лади улицу ако хоће. Донео сам тутифрути 2020.4, ког је остало већ мање од 10 литара, тај остатак могу да разлијем у прва три, требаће нам балон. Те смо навалили на то, свако по три чашице, и све нешто гледам како те њене чашице примају више него наше, јер су од 0,12л па ти ајде одокативно сипај тачно колико треба... Но, овог пута сам им се придружио за вино, мислим не морамо се баш љубити кад се вратимо кући, па ајде могу једно вече да баздим на вино (а од саме ракије каже да баш лепо мириши... ко би рекао). Она је, наравно, добила лименку црног будвара. Нешто сам сад ја каскао, остало ми је још пола чаше ракије кад су сипали вино, а док сам ја кренуо са вином, они су већ били на пола друге чаше. Онда смо покушавали нешто да направимо музику, ал' Драганин лептоп ту није хватао мрежу, јер се она за то гребе од сестрића са спрата изнад, и то ради само у дневној соби, овде је ишло јако килаво. Покушавали смо и са веб радиом, и то је некако ишло, тако без слике, али све нека погрешна музика, нешто од пре десет година или мање. Ту негде обећам да ћу да јој купим озвучење као своје, оно мало, за 4000 динџи, па је неко рекао обећање лудом радовање, на шта је узела да ме брани, а не, каже, он је држао реч, од првог дана, кад обећа то ће да буде. После нисам могао да се сетим од чега ме то бранила, само да је жестоко одбила напад. Питао сам је три-четири дана касније, па... аха, добро, ако сам обећао, биће.
Борче се сећао још мање, он се баш урадио. Нешто је успео да исполива мајицу, па му је Драгана ископала однекуд ћалетову кошуљу. На брзину сам дохватио његов телефон и нашкљоцао гомилу док се он пресвлачио (пало је ту и сочних коментара од обе даме), па и после кад је било прилике, а било је. На крају смо видели да се он прилично посвађао са гравитацијом, па смо га отпратили скроз до њега, на четврти спрат. Имао је проблема да иде по равном, а онда кад се дохватио степеница једва смо успевали да га стигнемо. С тим што се и даље заносио сваки пут кад би застао, али она је била уз њега, а Драгана се шлепала уз мене. Цркли смо до горе. Онда је он покушавао да нас наговори да попијемо још, ил да бар поседимо, ал' нам је већ било доста. Отпратили смо Драгану до Леснине, и у 3:00 дозвали свој такси. Нисам се нешто урадио, али до тог тренутка сам био приметно трезнији. Добра шетња.
Е, да, и договорили смо се да идемо у Гудурицу. Није баш село моје бабе, ал' њено девојачко презиме је одатле. Јер Борче хоће да обиђемо те њихове подруме.
Наравно, сели смо да запалимо једну пре спавања. Њен коментар је био да цитира оно кад је рекао да хоће да дају унуку у обданиште, ко зна да ли ће га се и сећати кад порасте. А и оно што су га наговарали да се врати на посао (може, јер није у инвалидској пензији), не би да иде да ради, он би да чува унуку.
Десетог, питао Нину кад се каже "придржи ми пиво". Оно јесте, кад добијеш то објашњење од једне реченице постаје скроз јасно, али дотле имаш у глави десет могућих контекста, па ти де растабери који је ушао у мим и којих девет је отишло да питају шта је то ропотарница и који је курац историја плаћала све те таксе да је отвори.
Увече, годишње седење са Маринком у Домаћину. Нема оне келнерице од пре две године, ова садашња је тада била на породиљском. Нема више ни гравче на тавче на јеловнику, ни бечкеречка тајна (нема везе, реконструисала и одлично је). Ударили по неком гулашу и пиву. Четири ипо сата на неудобној столици, под стрејом, ја четири пива он пет (добро је, прошли пут је истерао шест). Углавном смо пребирали по његовој каријери с почетка века, илити како је пропао ерц, како је Биг Ћале лудовао последњих година и само се укопавао у све тешњу рупу, инсистирајући на коболу и одложеној обради док су около и ДБА и Аваи и још десет других фирми, сад већ и опаких играча из Београда и Новог Сада, харали и отимали му муштерије. Онда је он умро, Маринко се сместио у шећерани, а онда је било стани пани јер је и шећерана ишла на добош. Хтео је да их купи Костић, они нису хтели, све надајући се бољој муштерији. За то време је овај купио све околне шећеране - Жабаљ, Ковачицу, Црњу и још једну, и практично им измакао сировинску базу испод ногу. Нису имали пара да плате сељацима репу више и брже од њега, ма ни да је уопште плате. Те је фирма практично отишла на добош, ваљда оне године кад више нису могли да купе репе за кампању (која би трајала од октобра до јануара-фебруара са кампањским радницима, а остатак године би редовни радници ремонтовали све што треба за следећу), а ускоро се и за ерц појавила муштерија (иста она јебачка фирма што је 1992. урадила програм за катастар), па су се ту неко време натезали али је и то отишло. Ко се снашао снашао се, половина особља је прешла да ради у Београд, половина куд који или педала. Покупили су и однели хардвер, пословни простор што продали што издали, нема више те фирме у граду.
Тринаестог дошли Лена и Милан, да она подигне једнократни пасош. Кад су то завршили, дошли су овамо па смо онда пробудили Рају и Виолету и отишли сви заједно на ручак у Елмонт. Доста су га пицнули, има пешес сепареа у дворишту, под својим стрејама и са завесама, има игралиште за децу. Место где смо седели је тик уз зграду, под овећом стрејом за осам столова, таман су Лена и Милан били леђима уз оригинал бруталистички натур бетон, који изгледа нетакнут, баш фино обликован (умеле су те комунистичке архитекте чуда с тим да направе), само префарбан. Клопа одлична, овчији паприкаш (са рагу чорбом и купус салатом) што смо нас двоје имали је... па једино онај у Суботици је бољи. А и цех је смешан, 6500 за нас једанаесторо (а није да нисмо наручили и за децу - сваком по пола порције ћевапа и још два тањира помфрита).
Направио сам малу забуну кад смо се разилазили, рекао сам Милану "кад изађеш одмах десно и нема да скрећеш до Борче", ал' сам мислио "кад изађеш из сокачета" - јер сокаче је ћорсокак од 200м, доле су шљункара и та друга металска фирма - но он је скренуо одмах од капије десно...
Кад смо стигли кући, сви смо мање више полегали, још нас ради ова лагана летња грипа. Одспавао сам можда пола сата, а онда сео да попијем кафу, и опет звони телефон, статистика.
- јел' могу да вас замолим само пар питања о потрошњи становништва
- трећи пут вам кажем да не трошимо становништво. довиђења.
Два минута касније звони поново, и некако сам знао да не треба да се нарогушим - и стварно, зове Дражен. Тражи Горанин имејл, дам, каже то већ има, то не ради. Па реко одавно не пишемо имејлове једно другом, чујемо се преко скајпа. Ајд може скајп контакт, може, е хвала.
Четрнаести. Она и даље кашље и има шлајма, ал' се бар наспавала. Ја имам много мање симптома, тек благо запаљење грла, које се премешта - ноћу један део, ујутру други, предвече трећи. Ноћас је изгледало да ће да ме ухвати у носну дупљу, међутим сањао сам да се повукло и спавао од 2 до 11. Мислио сам да ћу лећи раније, ал' сам опет читао Прачета, и нашао опет ону страницу са анотацијама (није нестало, само пресељено). Ујутро као нов, није ми ништа, мало избацио шлајма и као мало ме пече иза непца. Ни грип више није као што је некад био.
За ручак подгрејан пасуљ са ушима, од среде, одличан. После ручка, зове Борче да јави да за викенд и понедељак има гужву, па да одложимо све за једну недељу. Каже да му фали комад филма од оне вечери, нада се да није нешто много брљавио, јер се не сећа. Па и није, баш је био пристојан. Ма свако се под пићем изметне у турбо верзију себе. Исти, само јаче. А оне фотке је обрисао. Зна да сам шкљоцнуо неколико, ал' нема појма кад сам наштрикао двадесет. А за степениште, што нисмо могли да га стигнемо, каже да одокативно шацометријским рачуном изађе да је за ових четрдесетак година прешао 2,3 милиона степеника, рачунајући просечно два изласка дневно.