13-IV-2022.
Прве недеље априла је било још доста хладно. Цветови на кајсијама су се добро држали. Касно су и цветале. Али не, једне ноћи је температура била довољно ниска да сатари скоро све. Биће добро ако извучемо две тегле пекмеза. Другог је падала киша; трећег смо одвели близнакиње у Лидл и то у јакнама са све капуљачама. Чак сам и ја опет навукао чарапе.
Тек четвртог смо их извели поподне на улицу. Сунчано, али баш свеже, у оним чупавим јакницама.
Увече код Борчета, 74. френдз парти. Драгана је нешто каснила, у 19:25 се јавила да је управо испратила гошћу, но упркос шунтавој нози, стигла је доста брзо, каснила можда два гутљаја ракије (неки тутифрути смо донели, само литру, понестало великих флаша). Онај специјални тутифрути што тако мирише на крушку још нисмо нашли. Сад наново обележавам балоне, овог пута трака око дршке, налепљена на себе, то не може да спадне.
Били добро расположени, дискусија није залазила ни у шоу бизнис ни у неку од његових прича о Ндрангети или тако нечем. Пуштао је неку музику, сицилијанску, корзиканску или шта већ, таман довољно гласно да је чујемо и не примећујемо. Нико није пуштао музику са телефона... ма све како треба, а и клопа је била одлична. Успео сам да не претерам овог пута, да не будем пола сата напола у коми док варим.
Тротоар испред Леснине је у раду. Оно дрвеће што је извађено ће бити замењено новим, већ су убацили цеви у које ће да дође, довољно дебеле и дубоке да корење не крене опет да диже плочник, све је скоро на месту али ништа није готово. Каже да јој је стан пун прашине откако они то раде, могла би да брише трипут дневно.
Шестог смо напокон могли да седимо напољу, што смо једва чекали. Сви у двориште. Зелена се омацила, четворо. Око десетог се омацила и Џими, не видимо колико јер су у буџаку код оџака на тераси, недоступно.
Осмог је посадила кромпир. Од она два оквира што смо направили за леје, један је одвојен за то, а онда је видела да јој је ту стало око две трећине кромпира, па смо направили још два, тања. Овог пута се нисам зајебавао са одвијачем, него сам свих 32 вијка завио бушилицом. Час посла. Фору за гајење кромпира у тим дигнутим кутијама је макнула са јућуб канала неких Руса. Прво је гледала разне како гаје кромпир у кантама, џаковима, старим гумама и којегде, и нико није имао такав принос као ови у тим уздигнутим лејама. Такође је фора да мора да се посади у рупу отприлике дубине флаше, па кад истера до пола дубине да се загрне, и да се загрће док не истера око 25цм од семена. Из тог подземног дела стабљике тера ново корење на коме онда буду кромпири. Ако нама роди упола као њима, ове године не купујемо кромпир.
Још једну фору са јућубета мора да проба - месо у тегли. У ствари, већ је једно пробала, млевено у тегли са нешто зачина, па је пет дана касније правила од тога сос за шпагете. Одлично испало, Раја питао јел има још.
Десетог нешто пазарили у Лидлу и купили, између осталог, и неки безвезни керамички нож, сад су већ довољно јефтини да можемо да ризикујемо, пошто из оног што смо досад чули, на један добар иде пет лажњака, што као раде добро целе две недеље а онда можеш да их бациш. Ово је изгледа обичан челик али танак, нешто као жилет, па у керамичкој облози; челик вири можда 2мм. Али сече као блесав, не мора скоро ни да се притисне. А коштао је 340 динџи... и још има и футролу, што је паметно, за теоријски случај да неко у мраку пипа по фијоци, да не буде крви до колена.
Једанаестог је 75. френдз парти био код нас. Трешње на улици (а и она мала вишња између) су се баш расцветале најјаче што могу, а гостима смо показали и на шта сад личи башта - вид' јагоде, овде кромпир, тамо даикон роткве...
Пила се дуња, а поред уобичајених сланиша и нарезаног, спремила је и некакав ролат од буткице - оним ножем исекла на коцке од око сантиметар-два, па то укрчкала, па онда обложила јена чинију оном пријањајућом фолијом, пребацила само месо, и онда га још прелила са 4-5 кутлача његовог сафта. Нису баш пихтије него нешто као шваргла, али без онолико сланине и масти. Испало одлично.
Дуња је већ била једном, ал' је тад Драгана била нешто индиспонирана, имала ујутро да иде по лекарима, па је попила само једну, а Борче је из солидарности стао на трећој. Вечерас је био поправни и... па, поправило се. Она је ладно одбила вино и наставила са ракијом. Он је као прешао на пиво, и онда се после пива вратио на ракију. Ја сам опет имао неку незгоду са закашљавањем, овог пута лакшу - није ми се ни мантало како треба, отишло ми парче ротквице у душник, па док сам то искашљао извела ме на терасу. За то време је Драгана насула себи, што иначе никад не ради. Онда док је она отишла до купатила ја приметим да је флаша празна, па одем и наточим. Попили смо 1,2л - обично оде 0,5-0,7л и литар-две вина (па и три, ако и ја пијем).
Њему сам дао Варуфакисову књигу о банкстерају и фиктивној лови... коју нисам ни прочитао до краја. Био сам стигао до отприлике трећине, схватио да ама ништа ту нема што нисам већ знао, и баталио.
Следећи пут, код ње, неће бити у понедељак него у уторак, јер најзад опет иде у Београд у позориште са другарицама. Ето, има већ три недеље како смо раскринкани, Путин победио корону, све се као враћа у нормалу... осим што је бут јефтинији од плећке - јер поскупљује сво месо, ал' на бут је држава ставила максималну цену, на остало није.
Дванаестог су стигле полице, металне. Узели смо четири веће, 60х120х180, и једну нижу. Две иду на терасу, да држе ракију - балони већ заузимају скоро 5 квадратних метара - а остале у малу собу на спрату, да држе вуницу, едаби Нина имала где да седне и нешто ради, пошто доле нема шансе, увек јој неко од деце дође да тражи нешто. Мислио сам да се то монтира на завртње, међутим изведено је лименим језичцима који се увлаче једни у друге, што је у ствари чвршће али је мало компликовано и мора да се укуцкава миц по миц. Монтирали смо један ипо спрат, тј то су радиле њих две, а ја сам чистио простор где ће то да дође. Разбуцали смо стари кетрец за кокошке, што га је направила још 2014. јер није могао да прође кроз врата од терасе. Тј могао би кад бисмо могли да отворимо и друго крило, ал' доњу резу су годинама запишавали мачори па је скроз зарђала.
Тринаестог смо најзад отишли до Петерхида, први пут ове године. Све цвета. Кајсија исто неће бити, а две изгледа да су се и осушиле. Зато ће бити трешања, вишања, шљива, крушака... Донели смо две велике боце воде за акваријум (то рибице највише воле) и четири џака (ни упола пуна, тешко то) земље за загртање кромпира. Нисмо приметили да је било лопова овог пута. Почупала је коров где је прорастао кроз фолију, каже тако лако иде да је чудо једно, под фолијом је земља растресита и влажна, идеално. Чак и оно што је толико порасло да скоро личи на дрво, лако иде. Следећи пут доноси парадајз да расади. Покушао сам да стартујем Т2 (онај новији тример из Лидла), ал' јок. Негде пушта гориво.
Сутрадан сам отишао да купим фарбе, јер смо решили да офарбамо тај зид терасе, кад га већ ослобађамо. Однео сам и Т2 на сервис, обишао два, један каже пукло цревце, други каже није цревце него ти је пробио карбуратор - види, цури гориво из издува, ту ти ми не можемо ништа. А ко ради Парксајд? А нико, они су фантом, купиш па докле траје. Хм... не ради ми ни шворценигер, а њихов сервис на другом крају града је један момак, овако сам у сред сезоне, па нема шансе да би стигао брже од два месеца. Канда ћу морати да купим нов - оно што сам јуче покосио је само оно на сокаку, где није толико високо. Кроз већи део воћњака је трава већ до колена, то косилица не постиже.
Сутрадан сам га и купио. Не Штилов, колико год да су заступници и исполагали за тамо неке нивое и шта ти ја знам, на њега не пасују никаква сечива сем његових, а и кошта 38000 а са јачим мотором и 50000. Ајде... имате ви нешто друго? Имамо Хјундаи, 20000... и јачи мотор. Чуј јачи, 1,4 киловата - стари шворценигер је имао 0,9 па ми био довољно јак, а овај има да ми ради цео дан и да се не замори. Те купим то чудо, мало га испробам на травњаку код куће, и спремим за сутрадан. И чак је био јефтинији од Т2 - 19990 наспрам 19999.
Било је прохладно шеснаестог, пре и после одласка је чак падуцкала нека кишица, али смо урадили посао. Посадила је сав парадајз што је донела, не знам ни ја колико десетина стабљика којих све сорти, а ја сам покосио скоро све што сам планирао. И једно што нисам, омакло ми се сечиво, мотор јачи него што сам навикао, и оде крушка виљамовка, таман лане почела да рађа, стабљика не дебља од држаље од ашова. Пу... попиздео сам и још ме није прошло. Није помогло ни што је кренула са „па гледај!“ - а не, ваљда сам зверао у небеса док сам покушавао да исечем изданак што је кренуо да расте испод калема. Није помогло ни што су се девојке драле кад смо стигли кући, онако од беса што им нешто у роблоксу не ради, дерњава као средство притиска, ако се деремо (нарочито Санда) довољно дуго гласно и нападно, ваљда ће неко да нам реши проблем. А то је роблокс, ту сад више ни не постоји метод да се зараде бајаги паре, него се те паре купују правим парама. А на јућубету гледају како се неки дувају шта све имају... да, за џ јер су плаћени да рекламирају и праве зазубице, или су напросто богати и заболе их да спичкају коју стотину долара на виртуелно ништа. И онда кренем да разговарам са Сандом око те дерњаве, оно да ли јој је лакше кад се издере, јел' могу да јој помогнем, да се деремо заједно. И онда Нина улети са „а кад се деру на рок концерту? Нисам била, ал' ти си био.“ „Нисам се драо... али свака част, као релативизација ово ти дође негде око деветке... шта ће теби све бити исто...“.
Није помогло ни нешто дуње што смо попили пре спавања, у недељу (17.) сам и даље био зловољан, напичкао неког ко ми је, на Бурундију, на врло енгрпском језику рекао да бих могао једном да прескочим неки коментар на рачун енгрпског... реко „You don't want that. I usually skip this kind of thing a dozen times a day, but if you insist on doing it once... I can do that.“.. па онда он још једну, ја још четири, и тајац.
Ал' мислим да ће се завршити штрајком, враћам се на Бјо док се не сретнем са собом, а Бурунди нека га лади неко време. Овде пишем у два смера - једно је текући месец, као ово сад (данас је недеља, 17.), а друго је од текућег ка прошлости, и ту сам управо јуче завршио са 2001. и данас се загњурио назад у двадесети век. Пре годину и нешто сам био кренуо од почетка ка овамо и заглавио негде у пролеће 1995., што је период кад имам јако мало написаног, па ваља гњурати кроз грађу, која је за тај период углавном код, шта сам оставио по коментарима, и поруке са сезама, шта сам већ тамо написао да из тога могу да се сетим кад ми се шта догађало. Па сам дигао руке на том месту и кренуо од тадашњег данаса уназад. Не додајем датума где фали, можда два-три на десет година, само преводим и понегде проширујем то што сам већ написао. Очекујем да за неколико месеци сретнем себе, а онда бих могао и да опет пишем на Бурундију. Од прошлог штрајка је остало то да сам скроз престао да пишем у СФ теми. Ако вам се не свиђа мој леви лакат, не дам ни десни.
Спомиње се: Бјо, Бурунди, Драгана Витас, енгрпски, Леснина, Малиша Борковски (Борче), Невена Средљевић (Нина), пекмез, Петерхид, поправни, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), сезам, френдз парти, шворценигер, на енглеском