29-V-2022.
Шеснаестог, двајспрвог, двајшчетвртог и двајседмог смо ишли у Петерхид, прво да завршим са кошењем, докле ми се косило, а онда и да беремо трешње. Ове ране су добро родиле, ни чворци нису много отели (а мачке код куће је частила што су ухватиле и појеле једног чворка, наставиће да их храни) а ни комшија се није нешто трзао, иако су трешње сад 300 динара кило.
Средња два пута смо водили и Санду и Линду. Од играчака... канту воде, сунђерчиће за прање судова и још воде кад то потроше.
Приметио сам да фале два стара црева за поливање - једно што сам исекао косилицом, висило је на кајсији, и друго провидно, којим је некад ћале одводио воду из табарке. То је лежало у трави, зарасло, прелазио сам ладно косилицом преко тога... и одједном га нема.
Комшијина клинка је питала да ли сме да бере вишње на улици. Е издерао сам се на њу - јер сам рекао да не може зато што ломе гране, ево још ни боју немају како треба, већ су две гране одломљене, а она одмах крене са „нисам ја“. Реко не занима ме ко је, али ако буде још одломљених грана, ја ћу мислити да си ти. И доста ми је већ, стално имамо неку штету, нестају ствари, ма нек иде све у пичку материну. Наравно, браће и даље, што смо знали кад смо их посадили на улици, ал' бар нек се зна да нисмо неки пријатељи.
Парадајз у дворишту добро напредује, и већ би требало нечим да се подупре. Размишљали смо о разним варијантама, да ли да направимо нешто од гвожђа или од летава, ал' колико год да имамо дрва, дужих летава баш немамо... ма да одемо до Сенће на дрвару па да нам насече... и онда у повратку са баште видимо да једна госпоја продаја бамбусове штапове. Цена ситница, 1000 динара 40 комада. Проблем решен. Те притке смо везали (пачијом траком) по три, и мало мало па нам је вигвам на уму.
Тај други и трећи пут смо набрали по кило трешања, ал' још то није то. Међутим, девојке су се навадиле, нарочито Линда (али да јој баба повади коштице) а после и Виолета, кад је укапирала технику како да у устима одвоји коштицу. Већ смо мислили да ће имати проблема са стомаком, ал' ништа. Сетио сам се оног америчког штоса од пре педесет година, кад клинац навали на трешње, што наравно кошта, па га мати прекори „шта си тако навалио, ти мислиш да то расте на дрвету?“. Четврти пут је већ било 23кг, па је опет кувала компот (што једемо као салату), а увече (28.) је направила и савијаче са трешњама, што је једна нИрвана* кад у сред оног лиснатог теста наиђе вруће воће, таман толико слатко колико треба.
Двадесетог смо најзад офарбали зид на тераси, кад једном склопимо те полице да иза њих не буде оно прљавосиво. Хтео сам да урадим и други слој, она ни да чује. Делује ми местичаво, ал' јебига. И од овог сам успео да одерем кожу на средњем прсту, тачно онај шав где се састаје калуп за дршку од четке, нисам се сетио да то изглачам, и након 3-4 сата посла, раница.
Двајздругог је био Виолети рођендан, направила торту (јер је Прлески рекао да не прима никакве наруџбине бар до среде, не зна каква је то навала, не стиже да дише). Торта је била она блатна, од чоколаде па са јагодама одозго. Нашла је други рецепт, оне од зимус/пролетос су се много мрвиле, ово је било компактније и не тако суво, одлично. Штавише, комад може да се држи у руци, а још са гутљајем кафе, опет нИрвана.
Дошла је и Вера, са ћерком, па са петоро деце у авлији може да се рачуна да је била журка. Фотке одличне, светло се баш трефило. Цела авлија је сад другачије осветљена откако нема ораха.
Натпис на мајици сам замутио, јер је реклама... за Звездану. Њена фирма частила децу из целе улице, прошле године ваљда... океј, али нећу ти ја проносити славу. Реклама је зло.
Двајстрећег је био френдз парти. Девојчице су баш добро истренирале Драгану, гњавиле су је и вукле свака на своју страну. Био сам јој донео шамлицу из купатила за под ногу, знамо већ да јој је граница докле може да седи око сат ипо, а онда мора да дигне ногу. Пили смо кајсију, остало наточено од претходног дана. Почели смо, у ствари, у авлији, јер сам роштиљао (и ушао у штос, све испало одлично, чак су ме и хвалили). Текући штос је била Нобелова награда за Дилана, Крлежу и Андрића, зашто је ко добио а ко није, а почело је са „Да да да да да, да да да да дадада, ...“, што изађе као текст кад у Јагоди пустим Диланов „Вигвам“. Ако је за то добио Нобела... А онда зашто Крлежа није добио а Андрић јесте? Јер је Крлежа био и остао комуниста, а Андрић колико год да је био неутралан са политиком после рата, толико је пре тога био у дипломатији Краљевине, штавише био је присутан кад је потписиван Тројни пакт, као амбасадор у Берлину, истина испред врата, били су му рекли да изађе. И да то ко је добио ко није нема везе са њима самима, него са политиком комисије која то додељује. Ма ако је Кисинџер могао да добије награду за мир, а и Обама... не вреди то пола курца ладне воде.
Нешто је било речи и о том наредном матурском парастосу, наредни петак, и пребројимо оне који никако не могу да дођу - из Борчетовог IV3 већ не знам колико их је умрло, осам, десет, и четворо у дијаспори (Г. и Д. у Торонту, Стрле у Њујорку, Д.К. у Аустралији). Код нас се бар бројка зауставила на троје покојних, и колико знамо ево скоро десет година никог нисмо изгубили, а у дијаспори су нам само Биља и Боса, са којом је последњи контакт био пре осам година. И ту се сетим да сам је једном видео на некој фотци са Вецом, он ми да њен нови број мобилног, и сутрадан је назовем. Е баш се обрадовала што ме чује, па смо се издиванили онолико, чак сам пребацио на звучник да и она учествује.
И онда она смисли план да метнемо девојке на бицикл и одвеземо се до ње. С тим што треба и да јој опет спакујем све фотке, зна се ко има архиву... ал' цврц, од три флешке нађем само једну и ту не могу да пипнем јер је због неког бага у апликацији која прави бутабилне флешке сад недодирљива, у тоталном збуњу, линукс на њој види један систем фајлова, Пенџери други, а да пише на њу не уме нико. Па уместо флешке узмем ту малу камерицу (најзад сам је пустио у промет), у њој је микро СД картица од 32Г, места колико хоћеш, и кренем да пребацујем фотке. Па и нема тога толико, свега око 500 комада, и то све 1971-73, ван тога јако мало. Нарочито од лета 1973. па надаље су практично нестале са видика.
Иначе, од потраге за Босом није испало ништа, адреса коју ми је прибавила од њене бивше комшинице је иста она синовљева коју сам већ имао, на то се нико не одазива.
Иначе, није ми се чинило да сам нешто превише тога метнуо на роштиљ - обично кад посклањамо после журке падне питање „шта ћемо у среду за ручак“, јер се подразумева да за уторак има да једемо јучетину (в. Кућни). Овог пута је само скувала неку чорбу за среду и четвртак (рибљу**, од оне кости што је месар скинуо с врата)
Двајспетог је био састанак Г55 (како зовемо одбор за матурски парастос), опет на Житном у подне. Смислио сам трипер комбинацију да оставим Јоду на сервису да му ураде климу, прошетам се до састанка, поседим тамо колико то већ траје (сат и нешто), и да ови то дотле заврше. Састанак прошао онако, океј, било нас је нешто мање али смо свеједно имали кворум и пресабрали колико ће кога бити - нека одељења долазе у поприличном саставу, нека никако, али од 540 уписаних, након 48 година, и то на малу прославу где не очекујемо да дође било ко из дијаспоре, ма ни из суседних градова, одлично - биће нас око 110, што је скоро пола од броја од пре три године. Гаша ми је правио друштво до сервиса, каже да је већ ионако закаснио с ручком, а треба му шетња. Кад ја тамо а Јода стоји где сам га оставио, каже нису стигли да га пипну, деран ради неког зајебаног фолцику, онда сутра.
Сутрадан сам се сетио да одем, чим сам га покупио, до оног дућана где купујемо баштованске потрепштине, и узмем шафољ, скоро кацу, од 230 литара, па смо то допола напунили водом да се девојке брчкају. Скоро да је и Раја хтео да се придружи. Ал' добро, још пешес дана док отворе Пескару, па ћемо тамо.
Поподне смо опет правили резанце, танке, за супу. Радимо то већ годинама, уштосили смо се толико да сад већ оптимизујемо процес, штрпнемо овде секунду тамо две, Тејлор значку да нам да. Таман смо заокружили циклус - шта смо направили лане је потрајало тачно до нове туре, почели смо да пунимо следеће буре од 60л док се старо скоро испразнило. Зимус није било јаја - оматориле коке, остало их туце, некад су зими носиле пар комада дневно, сад ништа, два три месеца. Е сад осам-девет дневно, и нема везе што повремено дотуримо Лени 80 до 120 комада, често правимо поховано, палачинке, кајгане... опет се гомила.
За једну туру од 14 јаја нам треба три сата. Сат ипо док замеси и то одстоји, и још сат ипо док се то раздели на грудвице, па се оне распеглају из три пута у све тање и тање траке, и то онда нареже у резанце. Правимо и оне шире, за гулаш, шлингерај (в. Кућни) и шпагете.
Двајсосмог се јавила Драгана, каже чула се са Борчетом, одлажемо за недељу дана, јер њему је сад у понедељак рођендан, не би он ал' деца му нацртала распоред, нема врдања. Нећемо ни дан касније, јер каже много би му било, журка у суботу па у понедељак па у уторак па опет у петак.
Видели смо се јуче и са Леном, Апи је смештен у неки керећи хотел, негде скоро ван града, огромна кућерина, некако је поднео растанак, а данас најзад путују негде са фирмом, тим билдинг итд, за шта можда већ имају и превише стажа у фирми, ал' треба да се упознају и са овим млађима, па ајде у Италију. Одлетели су јутрос, а негде после ручка се сетила да честита Нини рођендан... што је Го урадила још прексиноћ, али иза поноћи, па као није промашила. Сви имамо проблема са памћењем бројева што се завршавају на 7, 8 и 9.
Увече смо се чули опет са Гораном и Стенлијем, улетао помало и његов ћале у кадар, био донео храну за мачора. Анита упорно носи капу са мачијим ушима, а да јој се под њом не мрси коса, носи плетенице. Неша је дохватио неку јакну, коју испрва није никако хтео да носи, а сад је не скида. Лепо је порастао и баш му добро стоји, биће шмекер.
----
* знам да се нормално каже нирвАна, ал' то је некњижевни јужноморавски нагласак, не кажемо мирјАна него мИрјана. А и за француске речи се мучим да се одвикнем од традиционалног имитативног изговора, где измештамо нагласак на последњи слог, скроз противно нашем језику, но се трудим да их изговарам као Французи... што изговарају туђе речи, дакле као своје. Метод, не имитација ефекта.
** специјалитет куће, свињска рибља чорба. Још тамо 2007. отприлике нам се пријела рибља чорба, а тамо рибе колико хоћеш, али немамо појма која је речна која морска... и падне нам на ум да у рецепт за рибљу чорбу убацимо свињско. Испало одлично, и још увек то радимо.
Спомиње се: IV3, Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Биљана Лајковић (Биља), Босиљка Шаин (Боса), Вера Вранеш, Вера Стојановић (Веца), Виолета, Гаврило Ташков (Гаша), Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, Душан Старкић (Стрле), Јелена Средљевић (Лена), Јода, Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Петерхид, Прлески, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стелуца (Звездана), Стенли Бергер, трипер комбинација, на енглеском