24-IX-2022.
Мраз напољу, слана по трави, иње на колима свуд по стаклу и крову. Није нам било хладно у соби, газдарица добро греје а и јоргани су озбиљни, тешки, мада делују тање. Сад имамо и млека, па се пије нормална кафа, истина напољу. Шпорет има две рингле али на дугмићима нема ознака, па не знамо кад је на 1 кад на 9, него ајд на средину па кад буде завршило, биће готово. Да се омациш док заврши, те смо касније прешли на бојлерушу (централну!), за несуљу ионако није битно да ври. Ал' прва јутарња треба да се пуши. Наравно, напољу, на тераси.
Прва шетња опет до пијаце. Сад сунце бије под баш добрим углом. Седе људи напољу, можда не још, рано је, кренули смо у пола девет. Ама свака кућа, а већином су или викендице, или којечија одмаралишта, или за издавање, има терасе, доксате, столове под дрвећем, било шта само да може да се седи напољу, не могу наши да замисле одмор без тога. А ово је зимовалиште, ево и Вила Вила има скијашницу, тј просторију у доњем делу, где гости остављају опрему, и има те столове напољу.
На пијаци спазимо рекламе две-три кафане, једна је одмах летела са списка, јер се зове Strong, адио. Друга је већ имала симпатичну брљотку у јеловнику, пише „јуњећи гулаш“, а баш смо се ужелели да поједемо нешто чорбасто, дојадио нам роштиљ. Паркирамо то за касније. Свратимо до киоска поред бивше Вулетове кафане, купимо погачицу (али то је паштета, четвртаста је!) с чварцима, исту какву праве и овде, индустријску, повелику а добру, једна је доста за нас двоје, рекли да нам пресече, јер нам је много. Таман кад је помислила да смо пензоска сиротиња, купимо и козјег сира, баш га воли. Утом нека госпођа, чапраз дивана ради, крене да нам хвали неки извор ту близу, каже одлична је вода, пише тамо које све минерале има. Ма, реко, таква мора да је и из славине, неће водовод да довлачи лошу воду од ко зна где, кад има добру овде. А, уосталом, ми смо из Зрењанина, нама је свака добра.
Дуга шетња скоро до уласка у град, опет поред оног хотела (онај спачек је још тамо, неке боље обучене рибе се мотају око улаза, симпозијум, бато) па још узбрдо на ваљевску страну, док нам није допиздело. Врућина, сметају већ и јакне. Седнемо на неку клупу да издимимо по једну. На клупи десетак старијих бројева новина, углавном НИН. Прелиставам и гледам како почињу поново да личе на себе, бар по врсти приче коју гурају, делује да се труде да опет буду шта су били, лист где ћеш наћи дубљу позадину догађаја. Прелиставајући тако натрчим на Вучићеву фотку преко пола стране, са онако скупљеним прстима као Меркелка што је држала, баталим и новине и саму помисао на читање.
Полако назад до центра. Ухватим овај призор, какав код куће не бих никад могао. Доле главна улица, сам центар места, а горе шуметина и одозго скијашка стаза.
Кад смо стигли до центра, таман је полазио туристички возић. Ајд мало да не идемо баш свуда пешке, а сигурно ће ићи до неког видиковца. И ишао је. Тај возић је трактор маскиран у жуту локомотиву, и вуче две приколице са по десетак седишта. Има пнеуматску везу па приколице коче кад и тегљач, али нема инерциону кочницу, па кад год мења брзине на узбрдици, тегљач мало успори, приколице продуже напред, онда он крене у нижој брзини и жестоко цимне приколице. Док смо прошли место где смо малопре седели, већ сам навикао да ми леђа не буду уз наслон кад то ради, јер ме сваки пут муне по кичми.
Прошли смо и ону хотелчину што личи на шишарку а зове се Diamond Hill (ако је уопште хотел, можда су станови за продају, ал' има и кафић и дечију играоницу, па чак и неке госте), и ону другу знаменитост, лика који зида базен и не знам шта још, а ту је довукао и стари авион двокрилац и паркирао га уз друм. Кад смо стигли до видиковца Краљев сто (јер је Душан, тада још краљ, ту столовао неко време, никаквог стола ту није било), попричам са возачем док су се остали селфачили. Каже то што је већ задесило Златибор и Копаоник сад стиже и овде, само зидају и продају за скупе паре, то је невиђено прање новца, не уложи ни милион евра а продаје 1200 или 2000 квадрата по 2000€, добро сад су морали да спусте на 1700, но и то је много. А што Дивчибаре имају проблем са струјом, водом, канализацијом, путевима, малопродајом, ма са свом могућом инфраструктуром, заболе њих, они се каче на то што има, продају и нестану. Биће срања кад се то распрода.
На суседном врху војна бајаги радарска станица, ал' очин радари, то су УКТ тањираче исте као оно где сам провео прву половину 1982, ма и нацрт торња и бетонски усеци око укопане двоипометарске микроталасне тањираче, ма све исто као оно код Шибеника. Онда је била бајаги метеоролошка, то је сва разлика.
Наравно, одвалио сам два-три панорамикса. Возач је знао напамет планинске врхове који се одавде виде, и које је Рудник, које су Овчар и Каблар, чак је показао и на Авалу, каже кад је сувљи ваздух види се и теве торањ.
Оставили пазар у соби, па ајд на пијацу да ручамо. Питам келнерицу „јунећи или јуњећи?“, каже „јунећи“, „у јеловнику пише јунећи, напољу пише јуњећи па не знам које важи, касно је да се исправља, већ сам сликао“. Једно ваљевско точено, није ни тако лоше, али смо после подригивали до вечере. Гулаш испао одличан, чак смо тражили да нам спакују за вечеру. За суседним столом неки тип са три рибе, од којих једна са мало подужим носем ал' баш симпатична, једна буцмаста ал' веселог лика, и једна Кинескиња, коју сам само чуо да јасно изговара све наше џомбасте сугласнике, укључујући и наше р. Ко зна откад је ту. И види се азијска дуга кичма, кад устану најнижа је, кад седну највиша.
Још једна кафа на тераси, па опет шетња, овог пута ајде баш до оног кафића што смо пропустили јуче. Успут спази и једну чапљу у потоку, снимак прилично успео. Онда свратимо до оног као изворишта. Није извор него испитна бушотина, види се како пумпа гура воду у таласима, и није ни онако хладна. Ништа нарочито, а није ни нека количина.
Стигнемо и до тог видиковца где је тај кафић „Вијогор“ - свидело ми се што имају то ј, које сад већ на све стране избацују онако енгрпски, делује незападно, међутим није на видиковцу, него има да се спустимо двадесетак метара ниже, а и ту је завучен у приземље неке троспратнице, и нема терасу... море ћао довиђења. Вратимо се горе, извадим двоглед, седнемо и издимимо једну. Мислим да се одавде види и Копаоник. Ко уме да препозна врхове, нек изволи.
Иза Виле Виле (или виле Вила?) крајичком ока спазим познат покрет у грању. Веверица! Црна. Укупно други пут у животу (а где бих другде?) да их видим овде.
Вечерали смо остатак од оног гулаша, јуњећег, било таман довољно. Опет попили три мале. Ваздух се нешто избистрио, био је баш сунчан дан, па се видело градилиште са све осветљеним краном, баш код оног видиковца из претходног пасуса.
Ову фотку сам опет, као и ону синоћ, изоштрио на руке, а ослонио фоткалицу уза зид од терасе. Било је још неколико сличних снимака, ал' на овом ми се највише свиђају и тонови и све.
Телефон ми се коначно испразнио. Покушавао сам да га напуним из уезбе прикључка на стражњој страни кутије под телевизором, има сигнал не даје струју. Покушао да га држим целу ноћ у Јоди, ал' јок, тамо има струје само док мотор ради, да не би неки уређај испразнио акумулатор. Па, оно, и не морам да га користим - за фоткање је ту еос70, управо обрнуо цајгер четврти пут (фотка лево има број 40225, што ће рећи 40221, јер бројач прескаче бројеве са четири нуле), за навигацију таблет...
У ствари, скоро да сам понео пуњач, али то је из кухиње, где стоји близу пекача за сендвиче, у којем она често пече пљескавице, из чега уме да прсне маст, па сам га само пипнуо и одустао кад сам видео колико је мастан. А онда сам заборавио да питам где још имамо тога.
Друга ствар што сам заборавио: да подсечем нокте. Али некако сам се већ навикао. Уме јако да ми смета, ал' овог пута баш и не.
Спомиње се: енгрпски, еос70, Јода, паштета, погачице, спачек, чварци, на енглеском