25-IX-2022.
Изјутра смо, уз ту прву кафу на тераси, закључили да нам је доста шетње узбрдо низбрдо и да смо практично све што нас је занимало већ видели. Него да сиђемо до Ваљева. Колико ми се јуче није седало у кола, данас сам баш био расположен, те кренемо путем преко Каоне. До Ваљева смо стигли глатко, тек на основу кратког меморисања мапе.
Било ми је пало на ум да видим ту средњу пољопривредну школу, где је ћале постао пољ. техничар и што му је одредило каријеру. То мора да је било нешто, кад су се састајали за сваки матурски парастос докле год су имали да попуне макар један кафански сто. Она се и сећа да је био чланак у Политици кад су се састали на 60 година. Немајући појма о размерама - мапа даје распоред улица, али дужине ћошкова су нешто друго - оставимо Јоду код аутобуске станице (сасвим случајно, спазио сам је тек кад смо изашли), па методом одокативне шацометрије кренемо отприлике куд бисмо ишли колима да смо се држали гепееса.
Време штогод загушљиво, и улица је, у бре, владике Николаја... Аман ово је партизански крај, где сте тог ултрадесног идеолога итеолога нашли... Ал' добро, продужимо туда, и нађемо школу. Предивно изгледа, макар споља, све је то један парк, са доста зграда, читаво поље ака кампус.
Ето има и тај прастари трактор. Каже да се ни не чуди што су били тако привржени школи, ово мора да је било свемирско у односу на њихове дотадашње животе - све су то била сељачка деца, дошла из блата у велики град (мада је Ваљево, у ствари, још мање од Зрењанина), и овде им се укаже овако нешто. Нашкљоцамо се, па полако пешке ка центру. Иза школе Горење има нешто огромно, неколико хиљада квадрата, ал' на табли само пише некакав „студио“, вероватно имају ту и неку продају, нисам видео је ли само магацин или је и производња.
Онда железничка станица, доста нова, ал' види се да из плочника пред улазом штрчи сува трава - значи остатак још из августа, јер је већ месец дана кишовито. Не само то... ево ова композиција, ко зна откад стоји ту, кад је бршљан могао да се попне на кров (!) вагона. Ту седнемо на пуш паузу и да се мало осушимо, спарно је, као пред кишу, на клупу (има их три, са столом) испред неке новоградње наспрам станице. Ту видимо да има Рода у близини, ајд ваљда ћемо проћи поред, да купим пуњач. И стварно, само смо мало морали да скренемо да уђемо у тржни центар, а у Роди се сети да увек имају те тезге где продају мобилне, мора да имају и пуњач. Не да имају, него десет различитих, одлично, само да не пролазим кроз касу, увек отворе две мање него што треба. Напољу питамо неког како до центра, каже на семафору лево, ту је крај главне улице. Гледамо успут, нигде ждераонице, а скоро да смо и огладнели.
Све сами кафићи, и дућани са као отменијом робом, бутици и дрангулије, козметика и фенсерај. Чак је и назив ове фирме на чистом енгрпском, има h а не ch, али је зато избацило ј, по правилу те граматике да се пичи строго пола пола - пола српски, пола енглески. И башка што је чак и фонт исти као код Техноманије, која је бар задржала то ј, иако је по свему осталом у тренду са данашњим пословањем.
Примичемо се центру, и све је више нових зграда, какве су се седамдесетих убацивале и где треба и где не треба, ал' ресторана нигде. Свратимо до неког кафића, где под тендом на тротоару седе неки наши исписници, или још старији, где има да се поједе нешто чорбасто. Каже чича, матори боем по изгледу, други семафор лево, па код споменика Десанки Максимовић, видећете.
Кренемо како је рекао, и испада да треба да обиђемо око зграде суда. Кад тамо, одмах иза угла, кафана „Код лажног сведока“. Мора да пола гостију чине адвокати. Неко овде има духа, жива је ваљевска подвала.
А код споменика нисмо уопште морали да тражимо где је кафана - ту је на два метра од њега. Седнемо, наручимо... Телећа чорба, одлична, и нешто што су назвали „шерпица“, мада стиже у шерпи од две литре, и одлично је. Хлеб црни, изврстан, још топао, крцка корица, откад нисам умакао у печење. Крене лагана кишица. Попијемо још и кафу, келнер нас упути ка аутобуској, утом и киша стане. Брзо и лако нађемо Јоду, мада је на тренутке изгледало да смо се изгубили - шта ако је, као некад код нас, Ластина станица одвојена од главне?
Док смо улазили у кола, она примети возило са фирмом „Алко такси“ (не баш енгрпски, пише „Alko taxi“ - ал друга реч се увек тако писала). После се тек сетила, проверимо на мрежи, стварно то постоји, ето друга добра ваљевска фора за данас, скоро да им опростим владику. Оно, „ви пијете ми возимо“.
Кренемо са укљученим таблетом, и уместо десно скренемо лево, но нема везе, прерачунаће. Међутим, ту смо на обали реке, и водио нас је до првог расположивог моста, па преко Петнице. У једном тренутку каже да скренемо лево. Добро... мада је пут широк само два метра и јако кривуда и није најбоље асфалтиран, ал' је бар полупразан. На једном месту каже да скренем десно... па, пут и скреће десно, бар тај асфалтирани, оно лево је пољски друм, нема асфалта, само је исте ширине. Ау, ако и то броји у друм, ко зна на шта ће ово изаћи.
Након неколико километара (вероватно пет до седам, али је изгледало као двадесет), каже „скрените оштро десно“. То оштро десно је био угао од око 150° и то узбрдо. Каже „срећа што је ово Јода, саксом би ишло теже“. „Па умео сам и њим, зар ме ниси већ хвалила“. Што јес јес... и тако изађемо на мионички друм, а кренули смо оним преко Петнице. Но, бар смо видели занимљив пејзаж, оно што није пицњавано за туристе, и не изгледа ништа горе.
Туримо телефон и колску камерицу на нови пуњач, одремамо. После сам на мапи измерио да смо по Ваљеву препешачили 5,25км.
Није нам се више пешачило, само смо опет свратили до пијаце, сад већ као познаваоци, па купили још сира, суџука и сушених печурака. Иако је било већ прошло 17, они који нам требају се још нису спаковали, рачунали су некако на нас. Онда смо вечерали опет јучетину (в. Кућни) од ручка, истина са хлебом од јуче, овај нам није спаковао, ал' црни смо ионако већ појели а бели нисмо ни пробали, а сигурно би био бољи од овог индустријског смећа.
Кад ми се напунио телефон (брже иде на овом пуњачу него из Змајчека), звао сам Властину жену, видим да је звала. Добијем је али се не одазива. Касније је звала она мене, каже била је на Брегу, види она ко је ал' не сме да одговори јер јој јавља да је у ромингу - канда су тамо заклоњени од свог предајника па се закаче за румунски. Каже да је ћерка једном тако добила подебео рачун јер није пазила. А звала је да јави да се распитала, тетка Милица је у вршачкој болници, покретна, силази у двориште да шета, добро је.
Попили опет две-три и на спавање.
Спомиње се: Власта Зарин, енгрпски, Змајчек, Јода, Кућни речник, матурски парастос, новоградња, саксо, тетка Милица, чорба, на енглеском