07-X-2022.
Мање више ништа у међувремену, осим што нисмо одржали френдз парти, Борче се јавио да му је отекао зуб и да је на антибиотицима. Зна да притом алкохол није контраиндикован, ал' није, каже, ни пожељан, неутралише дејство антибиотика.
Млеко је 100 динара.
Данас смо у Петерхиду обрали дуње, изашло скоро 80кг. Почеле да пристижу и лудаје, а она је накупила још ораха.
Осмог смо ишли у набавку, делом редовно а делом да накупујемо поклона за клинце за сутра. Још смо и свратили до Кинеза у Леснини, јер у Лидлу нису имали све што смо хтели. Кад смо стигли кући, било је мало фрке јер су и Раја и Виолета хтели да штрпну од оне морскетине - не плодова мора, како се усталило у речнику, него баш оних белгијских чоколадица у облику шкољки, не, то носимо на поклон. После смо морали посебно да купимо за нас, али тек у понедељак, и можда још једном, после више нису имали.
У недељу смо кренули кад смо већ могли да кренемо. План је био да кажемо себи да смо се договорили за девет, па да у ствари кренемо око десет. Кренули смо нешто пре пола дванаест, стигли тачно у 13:00. Чак сам погодио и тачан излаз са пута према њиховој страни брега.
Нова фаца у породици, тј две - Жаркова сестра је сад ту са мужем, а и ћеркица је већ рибизла од три године, а чекају и сина у јануару. Све скупа, осморо одраслих, осморо клинаца. Он је нешто био најавио роштиљ, међутим био је гулаш у котлићу, одличан. И време је добро послужило - кренули смо по светло облачном, није баш ни личило на кишу, а кад смо тамо засели, лепо се разведрило. Деца су се лепо играла, нарочито ових петоро млађих. Виолета је стално била са њиховом најстаријом ћерком (које се сећамо као бебе кад су се њих двоје венчавали, в. 26-IX-2010.), коју баш занима да говори енглески. Раја, пак, није успевао да нађе себи разоноду, а и расплакао се нешто кад је звекнуо главом о ниску грану. Није много помогло ни то што је био у кратким панталонама (јер је из свих дугих израстао, а никад не иде с нама у пазар, и гле одједном нема шта да обуче) а притом је успео и да подере нове кроксике („једном пукнем лову за скуп оригинал, и тај испадне најслабији“).
Гулаш био одличан, и коликогод да се сипало свих могућих зачина у количинама, ничег није било превише. Чак су и лење пите биле занимљиве, јабука је некако иситњена на још тање него обично, а тесто је било упола мекше но што смо навикли, баш добро. Све скупа лепо прошао дан. Нови зет изгледа занимљив лик и баш се фино уклопио.
У повратку смо стали у Вршцу да узме пљеске за ово двоје, пошто нису успели да се приволе да пробају гулаш. Покушао сам да изнавигам одатле (послужило је за тамо, некако, мада је бар једном ГПС закаснио али не битно), али Вршац је црна рупа за сигнал. Ни за мобилни није баш једноставно, често се закачи за румунски предајник па си у ромингу. Но, изашли смо сасвим лагано, сви срећни и задовољни, а ни мени се баш није спавало, осим средње трећине, где саобраћаја једва да и има. Некако сам се нагло расанио кроз Боку, и онда нагазио мало те стигнемо кући у најбољем реду, око 19:35.
Таман смо се распаковали, ја отишао горе да запалим, кад дође Нина одоздо да јави да ме Борче зове на кућни. Реко зваћу га ја одавде. Каже све у реду за сутра. Океј.
Сутрадан (10.) сам цео дан што радио фотке за претходних десет дана, што писао Бјо (период куповине и обнове куће, 2004., јер је ту баш танко). Нина је отишла у теретану, а ми остали са децом, као и обично. Прескочила је пар термина, јер смо целе прошле недеље били штогод никакви - ко шмркће, ко кашље, ко спава (ја од свега по дан, осим што је кашаљ сад прешао у гребање по дну каце, док истерам шлајм). Сад се, каже, враћа у форму али је постигла мање него пре, има ту још да се враћа. Вера прескаче две-три недеље после операције (може да ослаби кад хоће, осим груди, ту је морала да одвади; каже да јој се свиђа како је испало, нисам је још видео, не знам).
Нешто смо каснили код Борчета на 82. френдз партијер смо свраћали успут - ја до Спајза (тј. Спајиза) да купим каранфилић (нема у Лидлу, нема у Роди... у ствари у Роди је празна цела полица са зачинима, то што има је згурано у метар ипо), она у Линеу да купи Раји чакшире (и накуповала се - једне фармерке и још три пара којечега, нисам још све ни видео). И док смо поседали како треба (мени се припишало, па прво купатило а онда да се поздрављамо), наточили вишњу, Драгана крене да прича како сам се зајебо с телефоном, покушавала да ме добије па никако. А телефон, као за инат, се задудио негде успут и ни да бутира (успело сутрадан, наравно). Оно, каже није хтела ни да нам јавља јер смо тада били на Дивчибарама, а после није могла да ме добије. А шта да ми јавиш? Па за Манџу. Шта за њега? Па, умро је.
У јеботе. Шта би?
Каже имао је он некакав рак на гласним жицама или ту негде, ма знаш како је звучао прошле године. Да, као да доручкује шмирглу финоће сто. Е, каже, он је све тврдио да му је то од пушења такав глас, те да га јебе зубало те ово те оно, и тај дан, мислим петак (биће 23.), седи за столом, закашље се, избаци из гркљана повелик угрушак и пола литре крви, и само се изврне. Изгледа да је знао шта је, а није хтео да се лечи. Па, реко, доктор је, наравно да је знао (и мислим се, и знао је зашто неће да се лечи). Каже сахрана је била огромна, не само што је дошло цело село, а и није неко веће село, него је дошло и оно друго село где је радио једно време, и дошло пола Трбњева. Ове године сигурно нису имали већу сахрану.
Бајло је направио читав низ гафова - под један, није јавио скоро ником, па је на крају испало да је Мима покупила Драгану малтене у последњем часу, имале су једва два сата да се спреме и стигну. Био је и Сташа и то је то, нико други није могао да буде обавештен на време. А и после је збрљао још пар ствари. Меншчини да се он поприлично усрао.
А таман сам се мислио како имамо среће да нам из разреда већ десет година нико није умро, док комшијама већ фали по четвртина људи. Е јебига.
Борче се био расекао са кувањем, нешто је покупио са јућубета, у плиткој шерпи величине средње пице, горе шницле од две врсте свињског, испод тога печурке, лук и још понешто (без кромпира!), испало баш одлично. Попили смо онако, стандардно, по две ракије (то даме, нас двојица по три), па прешли на вино (она на црни Будвар, дакле пиво). Око једног смо почели полако да се спремамо да кренемо. Он нас је испратио, до уобичајеног места - где је 25. мај с једне стране пешачког прелаза, а Леснина с друге. Ту кренемо да се поздрављамо, и ја скроз заборавим па се поздравим и с Драганом, и у следећем тренутку се опасуљим да још није тренутак, ми се растајемо 200м даље :). Бар смо се добро насмејали.
Такси нисмо морали да зовемо, Влаја нас је чекао, као прошле године.
Спомиње се: 26-IX-2010., 25. мај, Бјо, Вера Вранеш, Виолета, Драгана Витас, Жарко Зарин, Кућни речник, Леснина, Малиша Борковски (Борче), Мерима Табарски (Мима), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Петерхид, Рју (Раја), Славољуб Мандић (Манџа), Станоје Сердаревић (Сташа), Трбњево, френдз парти, шпајиз, на енглеском