31-I-2011.
Не могу уопште да се сетим ко је нашао тај стан, да ли понуда или потражња, да ли сам се ја срео са Пасом или Лена са једном од њених ћерки. Елем, њих две су дипломирале, проводе сад годину-две у иностранству (једна ваљда у ВБ друга у САД), а не би да батале стан, па би испало згодно да Лена ту проведе семестар до пријемног. Није лоше ишло ни овако, сналазила би се, преноћила би понекад код неког, или би хватала последњи бус да дође кући, ал' сад се припреме заукавају, башка што је професор јако задовољан њом и баш се труди да јој пренесе што више може, осећа потенцијал па га то надахњује итд итд. Океј, скапирали смо, ај договорићемо се па ако буде океј узимамо ти то.
И тако дођу Паса и Шуле једно вече да се договоримо - петак или суботу ваљда. Њега знам по чувењу, можда смо се некад и срели, био је добар другар са Попом (који нас поздравља и могли бисмо и да се видимо). Седнемо, питам „ко пије, ко вози“, каже Шуле „сви пијемо, сви возимо“. Дообро... јесте ли за једно пиће наше младости? Шта, кокту? Ма не, бре, вињак... Ајој немој. Оно, нисам га ни ја нешто трошио, попио сам оно једном код Мике Фишера кад сам нешто ишао са Леном у град, из чисте носталгије, па узео литру за случај да ме опет стигне. Изнесем онда ракију, сад да ли ћалетову или ово што смо узели са кућом и баштом, јебига лоза, ал' ајде. И све океј супер, овако сам замишљао да се поново повежем са генерацијом... кад ти крене Паса са политичком пропагандом, она је неки активиста у ваљда својој месној заједници, тада у ДСу... тог тренутка ваљда и одборник. Јака муда, био сам и ја некад одборник.
Код нас у кући може свашта, само не може забрана пушења и реклама/пропаганда. Тј може, ал' сам си крив за све што те од тога снађе. Крене моја драга баражном ватром, „е баш да те питам - ко је и с којим правом потписао да се општина учлани у УКЛЕ - у њиховим плановима пише да смо ми овде за депопулацију, да бар два села има да нестану кад се Царска бара прошири у национални парк... и за све то им још и плаћамо. Јес' ти читала шта пише у Аџенди 21 за нас овде? Ко је уопште имао права да тако нешто потписује?“. Није прошао минут, одједном су се нешто журили, једва да су довршили (друго?) пиће. Договоримо селидбу за тријес први.
Двајздеветог (субота!) сам нешто чачкао КонЕнџин и бизобјекат за телефоне. Испало је да ћу доста тога морати ручно, те класе нису дорасле сложенијим зајебанцијама, а овде баш имамо срање у колору, јер тако је још 2004. онај доктор замислио везу између пацијената и телефона им... да сваки телефонски број има свој слог у табели телефона (што је у реду, и треба) а да онда код сваког пацијента постоје поља са бројевима тих слогова... уместо да на сваком телефонском броју пише чији је. У чему је ту зврчка? У томе што тип телефона (је ли кућни, на послу, мобилни, службени мобилни, пејџер, факс, најближег рођака итд итд), истина, пише уз број, ал' није битно - битније је на које поље је везан. Јер се поља не зову тел1, тел2 итд, него по типу... моб1, моб2, факс1 итд. Што није издржало пробу времена - сад неки имају по три мобилна а ниједан кућни, а и на послу имају по два-три. Данас нема препреке, Џорџ и ја смо већ убацили све што треба у табелу телефона, проблем је упис код пацијента, за сувишне телефоне (нпр трећи мобилни) напросто не постоји поље за везу. Та поља су ионако сувишна, али их одржавамо јер има петсто извештаја који их користе, а нису наши - све и да измену спроведемо доклегод можемо, те извештаје не бисмо могли ни да похватамо, а камоли исправимо.
Зато портал има произвољан скуп типова телефонских бројева - може да има пет кућних и ништа више - а назад у Федс ћемо уписати само оно за шта има места. Е, ту компликацију нам је сређивао тај бизТелеф, и прилично сам се омацио док сам га написао, ал' на крају је радило. У ствари, сад кад гледам код изгледа доста једноставно, но је потрајало док сам смислио трик. И то трик који ради за свих пет контекста где имамо таква поља (пацијенти, лекари, осигуравачи, јемци и некакав CARD, штагод да му је то било, а није се ни користило).
Тог тријеспрвог, онако после ручка, дође Шуле својом мечком, покупи нас и правац Београд. Свуда снег, све се бели, облачно, не возим ја, ма дивота, нашкљоцао сам се. После сам пола сата тинцао тонове у Гимпу док нисам добио ово (и још пешес сличних).
Стан је на ближем крају Београда, негде између новог гробља и Вука, тако да је на вожњу кроз град отишло једва петнаест минута. У ствари гарсоњера, не већа од осредње хотелске собе. Паркет прилично пропао и баш ружан, ал' остало је океј, види се да су га девојке пицнуле колико се може, и иначе су обе из неких уметничарских струка. Он је имао нека друга посла по граду па нас је брзо оставио, те се Лена сместила а ми полако кренули, нешто бусем нешто пешке, ка бусодрому.
Поглед кроз прозор није баш за људе, јер је застрвен тешком класичном ролетном, која више не може да се помера, али није проблем да испод тога истурим Фујицу и наштрикам једног панорамикса. Баш волим овакве призоре, где је све стиснуто па онда још покривено снегом, да свака звер остави свој траг.
Не знам где смо клопали, можда у неком брзождеру у Рузвелтовој. Лена канда ужива што се одлично сналази по граду, све зна где је, како ради превоз, куд која линија вози. Причала је после како ужива у слободи - пре осам месеци је још увек морала да тражи дозволу и цедуљу да може да оде на пишање, а за повратак кући другим аутобусом је морала да има изјаву родитеља дан раније. Сад може да иде куд хоће, кад хоће, без надзора.
Нашкљоцао сам се и успут, онолико - и у градском бусу, и после на станици. Станица је чудо - није се нешто много мењала од пре пешес година, ал' су сви они гвоздени стубови и кровна конструкција сад јарко црвени, а те је боје био и суседни аутобус. Чудо једно, тако нешто се не може видети у Америци. И кад обоје нешто у црвено, што раде јако ретко а и онда само на противпожарној опреми, то никад није ова јарка нијанса, увек је пригушено.
Бус до куће више не иде око Калемегдана, као прошли пут, много је дугачко и изгледа више не може туда да се стигне за 90 минута, него кроз центар, поред Београђанке и Таша, па низ Таковску до 29. новембра (ваљда сада Деспота Стевана, свашта су испрекрштавали), и ту сам наштрикао добру серију, имао сам среће да седим уз прилично чист прозор, није се нешто ни маглио.
Онај вињак је, на крају, остао непопијен. Тј отишло је нешто више од пола флаше, али је и за то требало више година, нико није тражио да му се сипа још једна. Онда нам је затребала флаша па смо га преручили у нешто друго, и то онда загубили негде.
Рачун за струју за јануар је изашао на 28000 динара, јер имају тростепену скалу, па првих 800 киловатчасова иде по некој разумној цени, следећих 800 двоструко, преко тога ваљда четвороструко или још горе. Сад шта је ту је, и није да не можемо да поднесемо, тај износ зарадим за два дана, ал' не волим да плаћам харач. За следећу зиму ћемо се боље спремити.
Спомиње се: 13-I-2024., вињак, Јелена Средљевић (Лена), кокта, КонЕнџин, лоза, Марко Поповић (Поп), Радован Фишер (Мика Фишер), Спасенија Вишњић (Паса), Федс, Фујица (Фујица), Џорџ Вајтли, на енглеском