Преподне сам се нешто дочантравао са Леном, да јој јавим како стоје ствари са меком
остаће ОСикс или како се већ зове, а за све што ми треба а тражи личну карту, налазим отворен софтвер да га замени
тако да, отимам га од епла као што сам ово отео од малог меканог
она штрафта на линији еф тастера је моћна ствар, одлично ради и некако је најбоља скраћеница између пипавог екрана и Дас Киборда
И зачудо доста апликација писаних за линукс, у верзији за мека умеју то да користе
звук му је одличан, а и слика... филмови много боље изгледају а и дијалоге разумем :љ
чак и кад сам уштекао оне своје црне звучнике, гле како са истим мрз фајловима и истим звучницима стерео више не вуче удесно
јако ми фале тастери за страницу горе-доле, и почетак-крај... баш сам се навикао да их имам
ма и ОС је квалитетно урађен, ал' са погрешном намером, што се мене тиче... налазач је још гори од истражитеља списа...
уопште не показује где си, нема ни дугмета за .. нити га показује у списку, ма ужас
Има све то али је скривено. .. је CMD + стрелица на горе. Мислим да се путања исто прикаже на CMD. Покушава истовремено да буде потрошачки рачунар и машина за развој софтвера
ал' ради ми дабл командер :)
још да турим телеграм на њега па да видимо хоће ли сад да кења веза
И успем да турим телеграм и, нуто чуда, на тој пипкалици се појаве смајлићи... много простије него на линуксу или на телефону.
Онда успем да нађем и нешто за камеру, и није баш нешто, јпег компресија мало претерује, ал' ајде, добро је за Телеграм. Има и диктафон, ал' звук је нешто пригушен, нисам ни сам разумео шта сам рекао. То би вероватно боље радило са слушкама и микрофоном под браду, ал' има само једну утичницу, вероватно четворожилну. Имао сам и такво сокоћало, али и то је изгорело.
Око подне зове Боба, ако смо слободни око шест, они би дошли. Важи. Мислили смо да скокнемо до Светофора у то доба, ал' не мора то данас. А за поподне смо већ имали распоред, и знали унапред да ћемо бити готови бар сад пре тога, јер смо се одавно уходали с тим, и тако и би: најзад смо направили резанце. У Детелини нису имали буриће од 60 литара, па сам узео два од 40, неће бити доста, једна тура од кило ипо брашна и 15 јаја изађе 20 литара. Нисмо ради да сабијамо да стане више, изломе се резанци. Бар смо имали места, јер смо у спаваћој соби само ређали траке по кревету да се суше, а све остало радили у салону. Док сам носио траке да их ређам тамо, изуо сам се, јер су ми папуче још прашњаве и поприлично клизе по плочицама. Под у спаваћој соби је баш топао; у предсобљу и салону је два-три степена хладнији, јер је проветравала.
И били смо готови до 17:00. Нисмо имали више оне две округле пластичне тацне за торту, то је изгорело, остала она једна наранџаста четвртаста, ал' добро сам маневрисао и њом, а и резанци су били нешто сувљи па се нису лепили једни за друге, лако се разметало. Све скупа добро нас је кренуло, мораћу да купим још бурића.
И око 18:30 ево њих... ал не само Боба и Милена, него и Јагода, Стојан и Драган, све комплет. А, изненађење... е свака част, баш се нисмо надали, и баш у прави час. Било је весело, и већ прва ствар је кренула како треба: кад сам питао „ко пије ко вози“, Драган каже „сви пијемо, сви возимо“, баш као што је било још оно за 31-I-2011.. А онда кажем Драгану да мало погледа изложбу, оне две полице са балонима на тераси, и стигне да прочита „КР23“, што је и иначе био и њен предлог, јесенашња крушка. Добро, изабрао си чим ћемо да се трујемо. Ал никако да кренемо да пијемо, јер моја драга никако да седне, док насецка и наређа сухомеснато, док нађе још једну столицу, те ово те оно. А онда се Боба сети да га занима да види на шта то личи горе, е кућеградитељ... И одемо сви горе. Прво похвале гелендер како је добро урађен, а онда крену да разгледају и да покушају да замисле како је то било док је све било црно... Но, оставило је утисак.
Кад смо напокон сви сели за сто, кажем „ајд сад може да буде живели“, и отпијемо. Драган одмах „ауу, ово као да сам загризао крушку... тачније, палачинку са пекмезом од крушака“. Зачудо, и Милена и Боба се нису снебивали, они обично не пију ништа или можда сок кад дођу, сад су натенане отпили по чашицу ипо, ми остали по две целе.
Деца су се испрва снебивала, а онда је Стојан долазио два-три пута да пита оца да му помогне да комплетира реченицу на енглеском, нема везе што ове две разумеју српски. Ваљда је хтео да каже нешто Виолети. Пред крај су сви прешли из жуте собе (где су се били затворили и цео сат их нисмо ни чули) и прешли овде на каучеве, а придружила им се и Милена, и тако се утопила међу њих да, кад сам у неком тренутку приметио да није за столом, испрва нисам ни приметио да је она међу њима.
Стигла и накнадна прича о оном последњем ручку у Занатлији, 07-XI-2022., кад нисмо могли да разговарамо од музике. Испоставило се да је Нина негде онлајн написала рецензију, ни по бабу ни по стричевима, оно „амбијент десетка, клопа десетка, не покушавајте разговор јер музика се неће утишати“. Е задесио се Боба тамо са неким друштвом, и сети га се келнер и пита га је ли он писао рецензију... Нема он појма о чему се ради, ал' се после распитао. Аха, дакле боли вас то.. па, ништа, ви сте таква кафана, боље да гости то знају унапред него да пизде.
Боба је изашао (... 2 речи...) на терасу да види шта све имамо од алата, да пробере шта да купи, шта ће да му треба одмах а шта можда касније. Закључак: бушилица, убодна тестера, ручни циркулар, глодалица.
Све у реду и колико се већ може.
У осталим вестима, Милан пројео. Издржао је 43 дана без хране, држао се на киселој води и дневној дози нечег протеинског од свега 100 килокалорија. Лена је спремила нешто што он највише воли да једе и... није одолео. Није му ништа, осим што га има неких 20кг мање.
Четрнаестог, на Бурундију, на ксејт топићу, напишем ово, јер је друг Фикрет већ цео месец кукао на јућуб куваре који уништавају добре намирнице и праве срања која пас с маслом не би појео, али изгледају одважно на снимку.
На сличну тему, ако се неко сећа како сам пре туце година кукао како нигде нема да се купи ћетен алва са укусом ћетен алве, него само са укусом ваниле. То нисам хтео да купим, ако ми је до ваниле узећу сладолед.
Следећа слична ствар: кестен пире. То сам јео два-три пута пре педесет година, што у Новом Саду (моја баба би рекла „у Новим Саду“) што у Загребу [то ће бити 22-XI-1974.]. И онда јок. Било се појавило у самоуслугама нешто крајем седамдесетих, било добро, па нестало, и онда четрдесетак година паузе.
Негде 2011. нађемо у некој посластичарници, два ћошка од Теразија, сити нешто (или цић, не знам јел' било на енглеском ил' мађарском), кад оно ни налик, сестро. Ко је то правио канда је целог живота пролазио кроз улице где не расте ни један кестен.
И онда се прошле зиме појави у Лидлу, пакован као путер, отприлике 150г. Укус нешто тањи, али јесте онај прави и све како треба. Купимо га неколико пута, и онда се појави и варијанта са укусом ваниле. Која се, изгледа, много слабије продавала, а оно са укусом кестен пиреа се брзо разграбило, и више га нисмо видели. Тај са укусом ваниле је чамио у буџаку полице још неколико месеци, и на крају нестао. Исти маркетиншки геније који је рекао да мора да се убаци ванила да би се убрзала продаја, сад мора да је рекао да ни ванила не помаже, народ не воли кестен пире.
Јебем ли вас у памет блентаву, ал' сте стручњаци, ви што боље од нас знате шта ми хоћемо.
Петнаестог смо отишли до индустријске зоне ту код новог гробља, рекао нам Боба да се отворио још један руски дућан, некакав (или некакво или некакве) Мере, што је испало још простији хангар него Светофор, са ама баш истом робом и још понечим што ови немају, само нам је трипут ближе. Напазарили смо се за 11000, јер смо нашли свашта за шта код ових није било места, ово је доста пространије (и колица још горе вуку у страну, одвратно). Узели смо оно што и иначе узимамо (кикирики, индијски орашчићи, суве шљиве, шећерна вуна, колачи за Рају, некакве саламе (што је лутрија, видећемо), лавор, воде (са Голије по 80 динара за 6 литара, у Лидлу је 94), квасца, презле, макароне, одреске од туне, ма свашта.
Линда појела скоро пет палачинки. Санда нешто није хтела, каже једе шећерну вуну. Онда баба предложи палачинку са шећерном вуном, е то мора да проба. Последња палачинка је била са нутелом и шећерном вуном.
После тога направили још једну туру резанаца. Вратили смо се у швунг [како би рекао њен отац].
Увече смо се најзад видели са Леном преко мека, и гле како је веза била стабилна, звук и слика савршени. Дакле изгледа да је било до машине - и гугољ и Наново су маторе машине, а ово је из 2018, процесор са 6 глава и 16Г меморије. Видећемо кад будемо причали са Гораном.
Баш добро изгледа, пробија јој онај трудбенички сјај, а и мучнина нестаје, трећи је месец и сад иде већ нешто лакше, сад већ не мора да одспава два-три пута дневно по сат ипо, све океј. Иде у Грчку за пар недеља. Видимо се у уторак, Нина води Санду и Линду у амбасаду да добију нове пасоше, па онда остаје код Лене да преноћи, а сутрадан лети за Јужну Дакоту да се нађе са оним типом, а ми се враћамо са децом, да их причувамо тих седам-осам дана док се она не врати. А кад стигну пасоши, спрема се да их све покупи и спакује и да се врате кући.
Са Гораном смо се чули седамнаестог, издиванили се добрих сат ипо, веза одлична... значи стварно није било до везе него до Виртовог закона. Машине су такве какве су биле кад су купљене, али је сотвер све захтевнији. Није ни мек тако нов, то је из 2018. Само је довољно нов.
Најзад сам како треба видео и Нешу и Аниту, чак успео и да их сфоткам - на меку сам паркирао на ону пипкалицу пар важнијих ствари, до којих се тастатуром или прстом теже долази: за преклапање тастатурног распореда и за упуцавање сита. Тако сад имам и овај снимак, биће и у Сијетлу папричица.
Осамнаестог баш савршен дан - ни ветра као претходног дана, ни кише као пре тога, па искористим прилику да скокнем до града, да одштампам близнакињама фотке за пасоше. Паркирао се код Дома омладине, мада скроз на други крај, где је сад контрола мера (импозантна зграда, у коју никад нисам видео да неко улази или излази). Понео сам и еоса 70, углавном да поснимам стање у граду, где се шта срушило, где изградило - нека кућица у Јеврејској, коју сам снимио пре неку годину, је срушена али ту ништа још није никло. Две куће даље, где се ни не сећам шта је било, доле празни локали, још се неки мајстори врзмају туда, горе станови, то ће неког дообро да кошта.
Како сам прешао Гимназијску, а, гле, кога то видим - Џоле. У јеботе, видим га једном у пешес година и увек исто изгледа, што сам одмах прибележио на три селфија. Тј брада му је сад удесно, за разлику од прошлог пута кад је изгледала пресечена ласером са доње стране, оно скроз равно. Издиванили се онолико, питам како је Дуда, каже имала херпес прошле године, ма и ова моја је па нисмо ишли на Пескару, само башта, казан, ракија... Каже како то, ја тебе знам као рокера, интелектуалца, независни дух, а овамо башта... Ма немој ми та два раздвајати, све то може заједно и иде заједно. А каже је ли, јел' уватиш нешто са стране? А чему, и кад, слабо и излазим из куће, не идем ни на те пензионерске феште јер је међу организаторима увек једна аспида коју избегавам, а и не би ваљало да то изађе на нешто озбиљно, као у оном вицу са маторим Лалом, „шта ако се теби свиди?“. Е, каже, ја забраздио... Е, јебига, тако ти и треба.
Утрефим у ком пасажу Монгол беше имао радњу, па се и са њим издиваним. Одштампао слике, наплатио „за тебе, 200 динара“. Кука на штампаче, како само измишљају нове глупости, ево сад нов штампач неће па неће, само избацује неке небулозе од порука, оде на јућуб да види, тамо све пише, каже „прво убаци главу у штампач“. Оно стварно глава није монтирана, стиже у засебној кутији.
У повратку свратим и до Неше у месару, јесте му поскупело ал' је баш имао добру робу - и сланину, и кобаје, и белу кобасицу, и шварглу. Толико је било добро да је замесила и испекла хлеба, да не вечерамо то са оним скробним дестилатом, него са хлебом да ваља.
Дремнуо сам мало после ручка, а она за то време одвела девојке у Спрингфилд. Онда је падала нека кишица, па ме Нина послала по њих. Нађем их тамо, саме у оној хали, и само јој приђем с леђа и „дошао сам да ти кажем да ниси понела цигаре“. Ове две се разиграле, изгледа да их је била ухватила зимска чамотиња, и једва су чекале овако нешто да се изјурцају. И срећа што сам дошао по њих, јер су се тако измориле да не знам како би прешле тај километар до куће. Остатак вечери је прошао невероватно тихо.
