01-VIII-2005.

Тријеспрви.

Снимио код Оме у улици ову пеглицу, што ће рећи (пољски) фијат 126. Застава је доста трговала са Пољацима осамдесетих, ђорали су се, извозили југиће и стојадине а увозили пеглице и пезељке, тј пољски фијат 125. Бројке не значе величину, овај је чак био следећи корак изнад тристаћа, него је то Фијатов пројекат 125. У том низу, и лада је почела као фијат 124.

Пеглицу су иначе звали вупи, возило усамљених пичака, јер је била најјефтинија, одмах до фиће а још мања од њега, имала је мотор од 500 кубика, док се овај башкарио са 750. То је чак и Ечи терао неко време, док је још био студент а вазда трчкао којекуд. Примерак на слици је нечији покушај да се снађе са што мање пара. Чак се и боја скоро уклапа.

Ишли смо бицикловима, она је напумпала свој стари жути, Лена ваљда добила онај још старији црвени, а ја се сналазио са ћалетовом скаламеријом. Само 2км.

Капија је још стајала како смо је оставили. Тј не баш, нисмо ни успели да заваримо шарке, а ћалетовим другарима са баште исто није ишло, успели су тек из треће. Али ето, ову смо капију сами направили, сами секли, заваривали, све.

Тераса је већ била очишћена, данас су на реду биле руже. За ових шест година су толико порасле, ма подивљале, да се добром делу ограде уопште није могло прићи. Секли, чупали, нисмо се ни изболи.

Први. Отишао са ћалетом у виноград пре подне, да се нашкљоцам амбијента, јер то никад баш нисам, увек је било важније ко је ту и шта се ради. Овај симпатични жабичуљак ми је позирао на пумпи за четири добре фотке.

А ето ми и вести из несвести - срео сам бившег директора 13. фебруара, који ме запослио 1980. Један од његових другара је комшија ту. И Арпи је био комшија, други до ћалета, али им некако није ишло, па су након неколико година продали. Паре што им је Ома позајмила да би то купили је појела маца. То је купио, пај сад, Чарга са својом тадашњом, другом, госпођом. Она је исто професор нечега, можда исто физичког, ћерка је маторог типа који је предавао ваљда физику у IV_6.73, а сестра Горанине разредне. Мали је град, нарочито у просветним круговима.

Ни њих двоје се нису много усрећили с тим, распичкали су се после неколико година па и они продали, а он се после по трећи пут оженио.

Ћалетов казан. Сад откако смо и сами испекли коју стотину литара, нешто ми изгледа превелик размак између казана и табарке. Мора да су га тек изнели, да га спреме за сезону, која би требало да почне за пар недеља. Могла је већ да почне, али ћале није фермао рано воће, трешње вишње. Табли лима под казаном фали круг... отприлике у лето 1997. је пропало ложиште од казана, то је јефтин лим, траје док не иструли. А имали смо ову таблу, која је била дно чамца док није зарђала по ивицама, па су ставили ново, а од овог сам брусилицом исекао круг за ложиште. Секао сам то добра два сата, јер нисам имао резне плоче него само брусне, које су доста дебље и једу много метала. А ово је бар 2мм дебело.

Ћалетов најбољи комшија ме одвукао у страну у неком тренутку, да каже како брине што ћале још вози трабанта. „Ајде што је глув, и носи наочари, али он је оловна нога, кад нагази не пушта. Озбиљно се бринем“. Судећи по стању возила, а и ћалетовим возачким навикама (увек је рано давао жмигавац, а сад га даје толико раније да уме да буде још два места где би могао да скрене пре оног где ће да скрене, а док стигне тамо сви мисле да га је укључио одавно па заборавио да искључи), забринуо сам се и ја.

Ал' ето, имали смо среће, ништа се није десило.

Поподне отишао са Леном до града. Причам јој како очекујем да ћу, од тренутка кад изађемо на Житни, да гарант сретнем неког познатог, и да ће бити оно ћао ћао где си шта има, као да се нисмо видели већ две недеље а не шест или више година. И гле, 100м пре Житног натрчимо на Закета. И буде тачно како сам рекао.

Чим смо изашли на Житни, наиђе Панта. Исто, ћао ћао и све остало. Поприлично је био пијан, придржавао се за бицикл. Попричамо неколико минута, а онда кажем Лени, да она у ствари зна ко је ово. А? Ово је човек који је написао „Кукуруз блуз“. Њој вилица до плочника. Зна песму напамет, на коју јој никад не би пало да ће срести аутора.

Онда смо се опет нашли код зубара, и са онако анестезираним устима попили по несуљу пред Зеленим звоном. „Е види јесам ли добро турио цигару у уста“.

Спомиње се: 13. фебруар, IV_6.73, Арпад Гунароши (Арпи), Велемир Прокин (Чарга), Горана Средљевић (Го), Ендре Фелбаб (Ечи), Зелено звоно, Јелена Средљевић (Лена), југо, лада, Ненад Пантић (Панта), Ома, Радослав Кајганић (Зака), трабант, тристаћ, фића, на енглеском