Оне две недеље, колико је требало да се чека на пасоше, су прошле још прошле недеље. И Нина каже да је лик звучао више онако оптимистички одокативан кад је то рекао. Стижу друге ствари. Сад треба да стигну неки ваљци са ситним иглицама за стимулацију коже, хиљаду никаквих раница да се покрене регенерација. Оно, њој и ради, баш добро изгледа, ево и Драгана ју је баш похвалила прошли пут, а сад да ли ће нама нешто да помогне, и да ли нам уопште треба, видећемо. Наводно враћа косу тамо где је престала да расте. Оно, јесте да ми је чело три прста изнад некадашње линије, па шта, и ћале и деда па и други деда, колико га већ има на сликама, су завршили негде на мојој садашњој линији. Бар осушим косу за два минута феном.
Двајседмог опет пао некакав снег, чак је успела да девојкама направи снешка, ни метар високог али бар удешеног и са лептир машном. Отопило се све до двајздеветог, једино је снешков труп издржао два-три дана дуже, и то зачудо бео. Навикао сам да последње крпе снега буду прљаве, ово ме збунило. Ваљда што је на Лексином травњаку а не на друму.
Тријеспрвог звони кућни телефон. Таман смо помислили да зове достављач за... шта прво наиђе, та друга тура тих ваљака или пасоши, кад оно Гитина кева. Покварио јој се радио, само зуји, а не може да га искључи, утикач је иза. Ајд добро, нисмо је одавно обишли, а и добро би било да некуд одведемо клинке, да мрдну од куће и да се изајдарају.
Радио и није неки, то је онај будилник, а струју добија кроз рупу у леђима регала, истог као наш. Утичница није далеко од ивице, могу да дохватим, али је прибијено до зида колико год је могло, не могу да га померим а камоли извучем. Хм, чекај, регал је исти као наш, доле је паркет... значи да можемо да извучемо доњи део левог крила, горњи део је заједнички до средња два крила. Урадимо тако и завршимо за пет минута. А радио није ни био у квару, него је то будилник, и мора да је успела некако да га активира, а интерфејс на таквим стварима је једнако забуњен као на видео рикордерима, тастери са два-три значења, лампице са ситним и скр. ознакама... лакше је да му укинемо струју него да покушамо да скапирамо шта му које дугме ради, а да не спомињемо теоретску варијанту да обучавамо тетку шта које дугме ради.
Тетка је иначе океј, луцидна, није ништа исфантазирала овог пута. Гита не мисли да се скоро враћа, има још две-три године да ради да, поред наслеђене мужеве, стекне и своју пензију, а стекла је већ и право на овдашњу, што исто хоће да пребаци да јој се исплаћује тамо. Ал' каже доћи ће почетком марта. Аха, па да, било је јануара, па фебруара, сад је већ марта. А кева нек се сналази...
Бар су се Санда и Линда добро провеле. Скакале су по њеном каучу, па трчале до мене, па скакале мени у наручје, све једна за другом. Баш прија то кад имаш пуне руке веселе деце.
Јуче је на Бурундију било доста приче о гулашу, и био сам захвалан на доброј идеји, кад буде питала шта сутра за ручак, имаћу спреман одговор. Невоља је што ме то увек пита после доброг ручка, кад ми крвоток оде на важнији задатак - варење - а мозак остави на резерви. Увече, међутим, каже она „ајд иди до Роде узми срца, хоћу сутра да правим гулаш“. Е, супер, пропаде ми спреман одговор, ал' ко га шиша, биће гулаш.
Пасоши најзад стигли данас, пола сата после тих ваљака. Сад још да види да ли ће јој контролисати вакцину успут. Нисмо неки задрти антиваксери, ал онако као са пушењем - не препоручујем ником ко већ није почео, а и ти што су почели треба да знају од кога су пазарили. Није ми јасно зашто се фармафији, која је негде међу најгорих десет злочиначких организација, која деценијама срачунава профит спрам одштета за унесрећене па које превагне, а најчешће превагне на страну профита, одједном добија бланко поверење. Шта могу да ураде милијарде уложене у рекламну кампању... Ту више нема чињеница, све је замућено. Како год, нисмо се вакцинисали нити намеравамо, није нам ништа. Ето био сам и на концерту са седамсто људи па опет ништа.
А пропао концерта, онај парфем сам осетио још једном у Лидлу, и каже она јесте тај је. Е кад сам га други пут осетио, приђем госпођи и питам који је. Каже „еуфорија“, Келвин Клајн или тако неко име. А зајеби, то мора да кошта ко ђаво, рече моја драга, има оно из бање, и једне и друге, има да траје годинама.
Трећи. Звала Драгана да одлажемо још једном. Прошлог викенда је умро сестрин муж, тако напречац, за два сата. Истина, био је дугогодишњи шећераш, ампутиран, али је годинама тако жутовао и сад одједном. Држаће у понедељак и први помен, па каже није фазон да исто вече седимо и пијемо, нит би она била у стању и расположењу. Сад је проблем шта са сестром, одавно непокретном, јер се жена која их је држала изгледа престравила и отказала, да не присуствује још једној смрти. Причали смо и о томе, спомињала се и Славица, ал' њој се изгубио траг. Покушао сам да нађем Евин број, ал' не, више немају фиксни ни она ни комшије, нестало из именика.
Још једна лоша вест - наш дилер за дуван престао да ради, има већ пар месеци. Каже да није до њега, би он, него је оно што је ваљало распродато, а ово што сад има нико неће да пуши, лоше је баш. И није он онај што је био у вестима да је ухваћен, зна он тога, није он. Него ето тако, снађите се. Па добро нам је било ових десет година, док је трајало. И шта ћемо сад.
Нина прави сајт за бабице и муштерије им и уопште онлајн заједницу за кућне порођаје, за свој крај. Ту и тамо запиткује и ЧетЏипити за готове комаде кода, што иде пристојно за стандардне ствари. Но, чим дође до иоле озбиљног, цврц. Каже „нећемо ми скоро остати без посла“. Како то?
Ево четвртог је решила да у табелу корисника дода поље са одакле долазе. Поље треба да је ненуљиво и уникатно, што није никакав проблем, осим шта са старим слоговима. Не може им се задати почетна вредност јер не би била уникатна, а не може ни да се остави празно јер није нуљиво. Нормалан поступак је да се поље прво направи као неуникатно и нуљиво, да се попуни насумичним вредностима у старим слоговима, па онда да се прогласи за уникатно и ненуљиво.
Е, пита оне ЧетЏипити како то да реши. Каже „да би се решио овај проблем, треба прво да попуниш у постојећим редовима неком дифолт вредношћу, пре него што направиш колону“.
Шестог, јави Лена на Телеграму, у четни састанак, „Била сам данас у Новом Саду да снимам информативне клипове за неки домаћи стартап. Зарадила сам €150 по клипу, снимили смо их 4 за 2 сата. Хвала мама и тата што говорим амерички енглески који се добро плаћа.“
Седмог, трошимо последње цигаре од старог дувана... У Бјо сам најзад убацио бајаги стевку (в. Кућни) за фотке да у два клика ископирам фотку која је уз неки датум убацим и уз место. Прва фотка коју сам тако пребацио је уз водоторањ из чланка је за 08-VIII-2005..
Покушали да на неком сајту где продају „егзотично семе“ наручимо шкију, ал' јок, траже да се учланиш, не шаљу поузећем, не може преко телефона, ма само фали ректинални скен. Нађе она неког другог, једноставнијег а јефтинијег, наручи пола кентаки пола вирџинијски, и одгледа неколико видоја на јућубету о узгоју и ферментисању дувана. Снаћи ћемо се некако док не роди наш дуван, а онда адио тржиште, јебо лоповску државу.
Осмог, отишао опет да код Мицике узмем пола киле ћевапа за Рају и Виолету, те да купим цигара. Договор је био да узмем бокс Елема (LM), ал' мислим се дај да пробамо и нешто друго, Елем смо већ трошили ту и тамо - претпрошле године у Сокобањи кад нисмо понели доста, таман се онда Бонд последњи пут продавао под старим именом, а већ следећа кутија је био Елем, а и понекад бих се огребао код Драгане кад не понесем довољно. Сетим се да тражим филтер 57, то сам још виђао пре седам-осам година, каже ова у трафици да се то одавно не производи... ал има сад новија верзија, хоћу дужи или краћи, црни или плави. Дај црни, пропушио сам са Опатијом, која је била сам црни дуван, писало на етикети, дугачки. Испоставило се да није 57 него ПС, играли смо се канда глувих телефона. И тај је испао бољи. Но до понедељка ћемо потрошити и тај Елем па ћемо прећи на ово. Видим нешто македонско.
Једанаестог, током једне пуш паузе, седимо горе у салону (како понекад, из зезања, зовемо пушионицу), чује се дизел машина са улице, стало возило. Каже она „Мора да је Алекса узео још дрва за ложење“. Устане, погледа, погодак. Истина, није огревно дрво него неки паприкаш - старе греде, палете, којешта, што сам видео кад сам ишао у додатну набавку. Тј ишли смо нас двоје и у Лидл и у Роду, да набавимо шта све треба за двођендан (в. Кућни), ал' је заборавила да узме кајмак за карађорђеве и свећице за торту, а она четири пива што смо узели за случај да дође и Стојан су некако промакла и остала на каси у Роди. Те сам сео на бицикл и обишао поприличан круг - Мркшић код нас нема кајмака, каже Кечигина бивша да целе недеље нису добили, млећни дућан код 25. маја га исто нема, нађем тамо у Мркшићу само четврт киле, књижара не ради, субота поподне је, хм, и ајде насумице свратим до мале самоуслуге неке и нађем и свећице и пиво.
Нина је нашла баш ово поподне да очисти ПС2 (или беше 3? слабо памтим имена - испада да имамо два, и још и Нинтендо свич), што захтева специјалан алат - сваки олош од произвођача хоће да заради још и на сервисирању. У овом случај, специјални одвијач, што је она већ нашла, продаје неко у Београду, ал' је послао обичном поштом, која тренира строгоћу и не долази у обзир да јој да скупоцени пакет у вредности од 500 динара на америчку возачку дозволу, мора лична карта или пасош... који тада још није био стигао. Тип који јој је продао рече „попиј једну у моје име, а ја никад више не шаљем преко њих“. Отворила га је некако, клештима и којечим, и издувала.
Ипак је успела и да испече торте и да спреми гуску и све, иако јој је сто био заузет цело поподне. Нешто јој се чини да није први пут, Нина увек нађе да ради тако нешто кад она има гужву.